Устаници су одбили да прихвате Осму тачку руско-турског мировног уговора потписаног у Букурешту. Били су спремни за поновно ратовање са Османским царством, а Хајдук Вељко је у тим тренуцима изговорио како је спреман пре да погине, него да преда Неготин и Крајину:
„Нећу Крајину да оставим,
Нећу Крајину да издајем.
Главу дајем, Крајину не дајем,
Главу дајем Неготин не дајем!”
У лето 1813. године уследила је силовита турска офанзива из три правца – на Дрини, Тимоку и из правца Ниша. Срби су били препуштани сами себи, оскудни са ратним потрепштинама. Код њих није више било истог одушевљења за борбу, као да су били клонули духом. Њихов вожд није више био онај стари, борба са спољашњим и унутрашњом непријатељима истрошила је његову снагу и енергију. Уз то, у тренуцима најжешће турске офанзиве он се разболео. Изнурен болешћу и утучен он се „као сенка” појављивао на фронту, покушавао у последњем тренутку да организује отпор, али то није било могуће. Турска војска је била далеко бројнија и опремљенија.
На источном делу фронта први на удару се нашао Хајдук Вељко Петровић, којег су Турци опсели у Неготину. Турска артиљерија је разарала неготинске зидине, Хајдук Вељку је нестало мунције, па пошто помоћи није било ниоткуда, наредио је да се претапају сви предмети од метала, укључујући и сребрни новац. Једног јутра, крајем јула, док је обилазио градске зидине погодило га је топовско ђуле. На издисају саопштио је својим саборцима: „Држте се чврсто!” Стицајем околности Хајдук Вељко је на овај начин испунио свој завет да ће пре главу дати него Неготин и Крајину, док његови саборци, услед турске навале, нису могли да испуне његов аманет. По паду Неготина, турска војска је муњевито заузела Брзу Паланку, Кладово, Текију и Пореч и кренула ка Смедереву и Београду.
У исто време када је опседан Неготин, турска војска из Босанског ејалета је прешла Дрину. Након што су заузели Лешницу и на превару заробили њену посаду, Турци су кренули ка Лозници, коју је храбро бранио са својим малим одредом Петар Николајевић Молер. Пошто су им Турци пресекли довод воде устаници су се нашли у незавидној ситуацији. Молер је, немајући мастила, својом крвљу написао писмо Правитељствујушчем совјету и молио за помоћ. Будући да помоћ није долазила, а он није хтео да се преда, ноћним препадом је успео да пробије непријатељске линије и спаси се са делом посаде, али је тиме и отворио пут турској војсци. Јуначки отпор пружили су устаници и на Засавици. Шанцем је командовао војвода Симо Катић Прекодринац, а у помоћ су му пристигли Милош Обреновић, Прота Матеја Ненадовић, Стојан Чупић, Јован Глигоријевић, познатији као Зека буљубаша и Петар Николајевић Молер. Седамнаест дана Турци су јуришали на овај шанац, све док се браниоци 17. септембра нису уверили да је сваки даљи отпор узалудан, те се повукли под борбом. Одступницу су им омогућили Зека буљубаша и његови храбри бећари названи „голи синови”. У овој борби пало је око осамсто Срба, међу њим и Зека са својим голаћима и војвода Петроније Шишо, док је око седам стотина устаника заробљени, а рањенима се не зна броја. Ни нападачи нису боље прошли, и они су имали велике губитке, око 1.400 погинулих и рањених. Босански муслимани су више од једног столећа користили изреку: „Пуца ко на Засавици”, док је османски хроничар Рашид-беј забележио турску верзију коју је чуо у Србији: „Засавица српска касапница”.
У другој половни септембра турска војска је напредовала из сва три правца ка Београду, док су се устаници налазили у расулу. Било је покушаја да се консолидује одбрана, али су завршени неуспехом. Већ 2. октобра турска војска је ушла у Смедерево, одакле су се претходно повукли устаници, притом запаливши град. Следећег дана вожд Карађорђе је прешао у Земун. Вест о његовом одласку пронела се брзо међу устаницима, те ја уследило потпуно расуло. Петог октобра Турци су већ ушли у Београд, извршивши успут одмазду над Србима у Гроцкој. Падом Београд, заправо је пала и Устаничка Србија. Када је султан Махмуд ИИ добио вест о паду Србије, гласника је засуо златом и издао наређење да поводом „срећног догађаја” три дана, по три пута дневно, пуцају сви топови у Цариграду.
Проф. др Сузана Рајић, доц. др Урош Шешум, доц. др Александар М. Савић
Политика
