У духовном животу се учимо да престанемо да се бринемо само за „себе“ и „своје“. Само се егоиста боји за себе, да ће изгубити нешто „своје“. Егоиста се не ослања на
вољу Божију, већ само на вољу и памет своју, јер нема вере, сви смо, у мањој или већој мери, егоистични, јер смо маловерни. У нашем духовном животу су и даље помешани вера, неверје, сумња, јер смо још увек почетници у вери, још увек ходимо ка сусрету са Христом, са Којим се још увек нисмо срели. Срести се са Христом значи рећи Христу у своме срцу: „Ти си мој живот!“ и бити спреман да поднесеш све ради Њега. Ми још увек немамо искуство сусрета са Христом, али тај сусрет је циљ нашега живота.
Ако нема тог циља, сав наш живот заснива се само на психолошкој основи – да „будемо добра дечица“, да се „пристојно понашамо у црквици , „да не заборављамо молитвицу“, „да правимо метанијице, и да нас други због тога непрестано хвале: „Браво!“ Ако Христос није средиште нашег живота, од какве је користи то што смо „добри Хришћанчићи почећемо да постајемо истински Хришћани тек онда када се
будемо срели са Христом, а да бисмо се срели са Њим неопходно је да будемо спремни да све изгубимо Њега ради, да се лишимо свог мира и комфора, самих себе. Управо том спремношћу да се све ризикује ради Христа започиње вера. Веру је немогуће исцедити из главе, из памети, из размишљања о Богу. Ма колико читао о вери, ма колико проповеди о вери чуо, вера се неће јавити у теби. Вера долази само из личног духовног искуства, онда када смо спремни да изгубимо све да бисмо добили све, да бисмо добили Христа.
Духовни живот у свету без Христа
