Немања Радуловић: Београдски круг Митриновићевих следбеника

Београдски круг Митриновићевих следбеника у светлу архивске грађе

1

Постоји представа о Митриновићу која је почела да се формира још током Првог светског рата («фантастичне су вести стизале о њему за време рата – да је одевен у индијске тунике проводио дане у филозофској осами»), а свакако после 1918 – да је Митриновић неко ко се повукао и напустио своју средину да би утонуо у мистицизам. Тако о њему пише и Вељко Петровић у енциклопедији Станоја Станојевића («одао се мистици»), дајући одређену званичност овој представи. Велибор Глигорић је имао немало ироничних речи за Митриновићеву посету земљи 1930. у памфлету Мистика и мистификатори, али тако је писао о њој и Добросав Јевђевић, на идејним позицијама другачијим од Глигорићевих (“долази нам у ставу…апостола…свемоћни mumbo-jumbo“).ⁱⁱ После Другог светског рата ова се представа учврстила. О Митриновићу као о неком ко се готово одметнуо од домаће културе пишу у некролозима и његов исписник, пријатељ из младости Боривоје Јевтић (»зароњавање у загонетну област хиндуског религиозног мистицизма који није никад имао никакве везе с нашом свирепом и крвавом југословенском стварношћу»)  и млади Славко Леовац и опозициона Република, док су иронични портрет «Митра Митровића» који даје Крлежа у Заставама и чланак у Енциклопедији Југославије запечатили ову слику у новој Југославији настављајући и политичку дисквалификацију коју је започео Глигорић. И историчари књижевности који су о њему писали на далеко објективнији начин полазили су од тога да је Митриновић заслужан за српску поезију и критику до 1914. а да после тога нестаје у свету далеком и географски и духовно. Тек је монографија Предрага Палавестре из 1977. изнела на светло шта је заправо Митриновић радио и писао у Британији и представила његово дело као целину.

И заиста, након неуспелог покушаја повратка 1930. он се није упуштао у домаће подухвате. Његових чланака између два рата нема у нашим часописима, не рачунајући три из 1929-1930. којима се пружа подршка новој политици интегралног југословенства. Ипак, ствари нису тако једноставне. Он је одржавао низ контаката с људима из српске средине до смрти, како наводи Палавестра (Бранислав Петронијевић, Павле Бастајић, Милена Павловић Барили, Милорад Мишковић, Петар Омчикус).^v Омчикус је и у разговорима говорио о посети Митриновићу педесетих. А то је само део имена. Дописивао се и са Светиславом Стефановићем, Јосипом Косором и Јосипом Славенским. Божидар Ковачевић каже да је са Митриновићем обновио познанство у Паризу 1930-1931. Постојала је и веза с Настасијевићима. У Митриновићевом легату у Универзитетској библиотеци у Београду чува се Из тамног вилајета с посветом Момчила Настасијевића. Живорад Настасијевић је Митриновића знао још из минхенског периода пре Првог светског рата, кад га је Митриновић га је, како сведочи, упознао са сликарством импресиониста, а присуствовао је и његовом предавању о Кандинском. Г. 1929. Настасијевић је урадио је Митриновићев портрет. Слика је данас у Британији, у архивском фонду Нова Атлантида библиотеке Универзитета у Бредфорду. Колико ми је познато, у у досадашњим прегледима сликаревог опуса није помињања и овде се представља први пут. (Један траг присуства јесте слика у Времену која прати Митриновићев интервју, а која делује да је управо овај портрет).

Г. 1926 Митриновићеве чланке траже Политика, Летопис Матице српске и Српски књижевни гласник. Тајанствени авангардни писац Мита Димитријевић Мид, обраћајући му се са «ти», што не чине други београдски кореспонденти, каже да ће покушати да издејствује финансијску помоћ за Митриновића код кнеза Павла или премијера. Посебно је занимљиво писмо Митриновића Петру Живковићу из децембра 1929, дакле кад је Живковић на месту премијера у време личног режима краља Александра. Митриновић из политичких разлога препоручује куповину британских брикета и одговарајућег лиферанта који би уједно осигурао кредит Југославији код Британаца, па додаје и да ће јавити још о политици и «нашем раду овде», нарочито код социјалиста. Занети мистици обично не дају кредитне препоруке генералима који председавају владама у диктатури. Лиферант је био извесни Иво Габела, познат, како писмо каже, и Чедомиљу Мијатовићу, а ког налазимо и међу члановима Митриновићеве групе Нова Европа. Габела се огласио у Времену поводом Митриновићевог интервјуа, бранећи га управо од утиска да је напустио домаћу средину, али и хвалећи Александров режим и сарадњу с Британијом. Питање Митриновићевог односа према носиоцима југословенске међуратне политике углавном је везивано за сведочанство Бранка Лазаревића, који је препоручио Митриновића краљу Александру као уредника нове ревије посвећене промоцији југословенства; како је познато, сусрет је завршио неславно јер је Митриновић краљу почео да саветује да уједини три религије у земљи, на шта је Александар прекинуо ручак и после тражио да му га више не доводе. Писмо Живковићу наговештава да су везе с носиоцима власти биле шире, као и да су биле везане за његове политичке активности у Британији. Приметимо успутно да је ово можда један од одговора на питање које у биографијама није добило потпун одговор: од чега је све Митриновић живео. Колико је још било таквих посредовања, с каквом провизијом? Иначе, у истом броју Времена у ком се јавља и Габела, чак на истој страни, Чедомиљ Мијатовић јавља о «великом успеху наше државе Југославије»: лиферовање енглеског брикета југословенској железници, које је било под питањем због несклоности британских индстријалаца да дају на кредит, успело је јер је британска влада дала (по изузетку) стопостотну гаранцију. Мијатовић овај договор – очигледно исти онај из писма Митриновића – представља читалаштву као успех новог режима. Овим нам се открива понешто од Мијатовићеве везе и с Митриновићем и с политичарима. За време рата и после рата налазимо га у преписци са Слободаном Јовановићем и Адамом Прибићевићем, те са епархијом Св. Саве. Г. 1951. налазимо га као члана Удружења српских писаца у изгнанству, основаног те године.  Из писма које му Црњански шаље, видимо да Митриновић није могао (или хтео) да присуствује скупштини, али и да је понудио свој стан за састанке. Међутим, у емигрантској Поруци, која је поменула његово чланство у удружењу, касније у вестима о предавањима одржаним у Удружењу, не срећемо и његово име. Штавише, сама Порука 1953. уопште не помиње Митриновићеву смрт, мада се редовно извештава о смртима других емиграната. (Удружење писаца се од Митриновића опростило говором Косте Ст. Павловића). И тај пример је можда образац његовог односа са домаћом средином – нешто што можемо описати као истовремени контакт и дистанцу (однос какав је, уосталом, имао и са својом породицом).

Уопште, оно што фасцинира код Митриновића већ на први поглед јесте број људи с којима је био у контакту (и то каквих). Један недавни рад га описује изразом networkspecialist. И мада постоје две добре биографије, Предрага Палавестре и Ендрјуа Ригбија, (а колико српских писаца има две биографије), тај чисто биографски, готово позитивистички део рада, још увек нуди открића. Исто, уосталом, важи важи и за његове светске контакте. Тек однедавно је, захваљујући истраживању Марка Пазија који је читао копије дневника Алистера Кроулија у архиву, позната веза с енлеским магом: Кроули је срео Митриновића у Берлину 1930, истог дана кад и Адлера (могуће заједно). О чему су разговарали?

2

Када је реч о међуратној групи српских следбеника Митриновића, обично се наводе Николај Велимировић (који се средином двадесетих у свом «охридском периоду» окренуо од њих), Милош Ђурић, Павле Јевтић и Душан (Јован) Стојановић. Јевтић је први српски индолог, с докторатом стеченим у Лондону (SOAS), преводилац Бхагавадгите; Стојановић, који је докторирао на Соловојову у Енглеској, аутор је студија о руској религијској филозофији и Бергсону. Њима треба прикључити и Владету Поповића, оснивача београдске катедре за англистику. Палавестра групу српских митриновићеваца везује за деловање краткотрајних часописа Претеча (1928) и Друштвена обнова (1929-1930). Његов је закључак да је група била кратког века и ограниченог утицаја. Овај закључак заслужује преиспитивање, чак и кад се оставе на страну неке могуће фактографске корекције. Ако се ослонимо и на архивску грађу приметићемо да је ова група чвршћа од неке ефемерне редакције.

Велимировића, Јевтића, Стојановића и Поповића за Митриновића везује заједнички боравак у Британији током рата. Јевтић и Стојановић били су теолози по образовању, штавише монаси (отуда су неки Стојановићеви радови потписани с Душан, неки с Јован, а неки и с оба имена), који су напустили монашки чин, мада су остали везани за Цркву. Касније су обојица радили за Пресбиро. Милоша Ђурића Митриновић је знао још из времена студија.  Иначе, недовољно уочена веза међу Ђурићем и Митриновићем јесте и хрватски филозоф Алберт Базала, ког је Митриновић слушао, а код ког је Ђурић после рата докторирао, што је вредно пажње јер је Базала ирационалиста и «металогичар», као и аутор једне од првих књига о парапсихологији у међуратном периоду у Југославији. Милош Ђурић је писао предговор за Јевтићев превод Бхагавадгите, а Стојановић за Ђурићев превод Тагоровог Национализма. Око ових часописа – о којима у истраживању није више писано – организовали су се јавно и полуформално. Власник Друштвене обнове био је Митриновићев брат Чедомил, главни уредник Милош Ђурић, а у редакцији су уз Митриновића били Нико Жупанич и Богумил Вошњак, такође имена из лондонских дана Првог светског рата. Павле Јевтић помиње да су Николај Велимировић, Митриновић, Богдан и Павле Поповић и Нико Жупанич били центар пропагандне и обавештајне службе у Лондону. Душан Стојановић био је један од уредника Претече, а прилоге су углавном давали и други блиски Митриновићу, попут Милана Будимира који га је знао из предратног доба. Претеча, часопис за националну и хришћанску културу објављивао је месијанистичке словенофилске чланке, као и оне посвећене религији, па и прилоге југословенских антропозофа (Клара и Станислав Жупић, Никола Крстић). Изашла су свега три броја, светосавски, ускршњи и видовдански. Друштвена обнова покренута је с намером да подржи увођење личног режима и интегралног југословенства: Нико Жупанич у броју у ком на насловној страни излази слика краља Александра и Митриновићев текст За Југославију, изражава наду да ће Rex Iugoslaviae „у најскоријем времену“ постати ништа мање него Imperator totius Slaviae.^xxv Часопис открива и везу са Митриновићевим европским контактима. Објављује се превод одломка из Сидеричног рођења Ериха Гуткинда чију закључну реченицу може потписати било ко од наших космиста: «Да се обновимо и ми и свет у сидеричном рођењу, звезданије изнад свих звезда». Гуткинд је једно од имена најтешње везано за Митриновића, а овај спис је утицао на њега пре преласка у Енглеску. Излазе и два чланка Стивена Грејема, Митриновићевог блиског пријатеља и касније мужа његове сестре. Он је између два рата боравио често у Југославији, посећујући и владику Николаја, али ова посета је, како мисли његов биограф, везана управо за Митриновићев пројекат. У једном тексту он упућује «младу и снажну југословенску расу» да пође правцем којим је води краљ, велики либерални симбол, «највећи кога је имала југословенска историја». (Из истог часописа сазнајемо да је Грејем провео месец дана у Југославији. Мада сам Митриновић није наишао на разумевање код краља Александра, из Грејемове касније књиге о марсељском атенату видимо да је енглески аутор разговарао с више људи из власти, с двора, као и са кнезом Павлом и краљицом Маријом).

Овакво повезивање људи блиских Митриновићу опет боље можемо разумети у ширем контексту његових контаката. Начин на који је он окупљао људе привукао је пажњу истраживача који су се трудили да велик број имена и не увек јасне природе односа некако разјасне. Тако су многобројне групе око њега објашњаване сликом концентричних кругова (Ригби), или Венових дијаграма који се преклапају. Недавно истраживање Г. ван Хенгела је детаљније показало испреплетене везе са Гуткиндом, Ван Еденом и Кандинским. Интелектуална историја (или можда боље историја интелектуалаца) овде се приказује кроз замисао мреже. Такве мреже – које обележавају европски културни пејзаж још од хуманизма– начин су на који можемо описати и његове контакте овде. Митриновић припада једној европској мрежи. У Британији формира другу, која се састоји од више кругова, описали их као концентричне или преклапајуће: од јавних личности повезаних с истим друштвеним циљевима, па до правих поклоника. Као што у Британији има своју мрежу, тако се један њен крак пружа и у Југославији.

3

У литератури се среће још један термин којим су описиване групе око Митриновића: то је секта или култ. Како је познато, не само што је Глигорић Митриновића прозвао као мистификатора, већ је и целу групу око Претече описао као малтене секту која очекује долазак месије – вероватно самог Митриновића из Лондона, за шта му је назив часописа нарочито био речит. Глигорићев текст је полемички, памфлетски, али од овог не треба бежати. Тим пре што се Глигорић обрачунава с онима чијим је словенско-месијанистичким погледима коју годину пре тога и сам био близак. Није Глигорић био усамљен. Већ 1921. Тин Ујевић, који се с Митриновићем посвађао за ратних дана, зове га: «окултиста, спиритиста, хипнотизер и источни мистагог Митровић». Николај Велимировић у Индијским писмима помиње да «Душана Митриновића» у Лондону индијски ученици сматрају новим аватаром. Седамдесетих се у једном интервјуу Милан Кашанин, иначе уздржан на похвалама, Митриновића присећа као генија који је обликовао његову генерацију – али додаје и: «Хтео је, на крају, да оснује неку нову веру у којој би он био Буда, Христ. И њега, и остале из његове генерације збунио је Лондон. И Исток». Ако не говори много о Митриновићу, изјава говори о слици о њему коју су савременици имали. Слична поређења користили су и они који су лично сретали Митриновића окруженог ученицима у Британији. Вила Мјуир, која га је дуго знала, користила је реч cult. Амерички песник Џон Гулд Флечер описује групу Нова Енглеска речима «атмосфера луде секте». Сведочанства која се појављују у новијем истраживању изоштравају ову слику. Рецимо, једна од вежби коју је давао ученицима звала се «неговање не-зависности» (fostering non-dependency). А овај наизглед безазлен термин заправо је значио да је Митриновић одређивао ко ће с ким имати сексуалне односе. Ту Митриновић заиста почиње да личи на гуруе попут Ошоа. Доста тога зависи од дефиниције култа. Тако се негде настоји доказати да се понашање Митриновићевог круга не уклапа у класичну дефиницију верског култа. Митриновићеве групе то заиста нису ни биле. Другачија је, међутим, ствар са шире схваћеном култном атмосфером и улогом гуруа.

Оправдано је због свега тога питати се какво је било место Митриновића у конкретним надама српских следбеника. Да ли је он био гуру или чак заиста претеча, месија свечовека? И код његових српских истомишљеника можемо наићи на тон обожавања из ког зрачи учитељска аура. Примера ради, 1927. Душан Стојановић пише о Митриновићу као о неком ко се наставља на Достојевског и Соловјева идејом о свечовеку, али их и превазилази јер је укључио источна учења – будизам, веданту, Египат, античке мистерије, Лао Цеа. Митриновићева синтеза вредности шира је од ма које друге, ништа мање него «синтеза теократије, теософије и теургије». Стојановић је узвисио Митриновића и у националној култури, јер га прогласио синтезом «мушког» Мештровића и «женског» Николаја Велимировића, како год ово разумели. Осам година након неуспеле посете, Павле Јевтић пише његовим о активностима у Уједињеном краљевству (иницијативе Нова Европа и Нова Британија) управо наглашавајући да га тамо поштују као учитеља и «скоро новог месију». Не либи се Јевтић ни да га опише романескно, али – судећи по успоменама – и истинито: «са очима које продиру…он обично седи са скрштеним ногама» и истиче се «источњачким изгледом». Јевтић заобилазно прекорева земљаке што Митриновић није наишао на одјек код њих. Недвосмислено је да он дели ентузијазам британских ученика за Митриновићеву визију будућности. Текстови следбеника или опонената као што је Глигорић показују да су опажени као група, као део једног покрета, где су Митриновић и Велимировић посебно апострофирани.

4

Када погледамо архивску грађу – писма која се чувају у фонду Задужбине Нова Атлантида у Библитеци Универзитета у Бредфорду – добијамо нову слику ове групе која потврђује горе изнете тезе. Подаци из писама која су српски следбеници писали Митриновићу, досад ненавођени у истраживањима, бацају ново светло на овај интелектуални кружок.

Београдски митриновићевци били су група устројена попут британских. Штавише, били су у контакту са Митриновићевим британским ученицима – Лилијан Слејд, Филипом Мереом и Валери Купер. Куперову у писмима помињу и Стојановић и Јевтић и В. Поповић. Други ученик, Алан Портер, врло активан предавач у Митриновићевим кружоцима, нарочито о адлеровској психологији, долазио је у Београд да им држи предавања. И током двадесетих неки од српских следбеника посећивали су Лондон. Јевтић је тамо провео две године током докторских студија; Поповић је такође докторирао у Лондону; Стојановић је био аташе за штампу у Лондону 1929-1931. Из преписке се види да су били у међусобном контакту, као права група, не тек редакција окупљена око часописа, те да извештавају Митриновића о појединачном раду, као и о другима из кружока. Душан Стојановић пише Митриновићу да је «углавном радио будизам», само му је криво што нема добру граматику палија или санскрта. «Али најосетнији је губитак што сам тако далеко од Вас» јер му све те ствари изгледају другачије кад их Митриновић интерпретира. Поред рада на Соловјову (где је «езотерика остала нетакнута») обавештава и да ће писати о Буди. (У Мисли је 1924. објавио чланак о будизму). Владета Поповић извештава да је боравио у Дорнаху где је упознао више антропозофа, као и да студира Штајнера, Ширеа и Ернста Вуда. Јевтић пита Митриновића за мишљење треба ли и он да оде у Дорнах. Видимо како су укључили Милоша Ђурића: Павле Јевтић пише за њега да је «ватрен идеалиста» који је одушевљен и жели да сазна више о «свему», Стојановић такође извештава Митриновића да је Ђурић «врло одушевљен» њим. У писмима се често помиње тајанствени «рад». Стојановић користи и израз «рад нашe браћe». Он Митриновићу пише: «Ваши путеви далеко воде а све што је намењено за вечно полако се ствара и невидљиво». Док чека да му Митриновић пошаље Блавацку, он закључује да Митриновић ради у Британији, а «овде» се мора радити одлучно. Ово показује да су се активности Митриновићевих ученика у Лондону и Београду виделе као део једног покрета. Помен Блавацке или Поповићево навођење сродних наслова није усамљено, литература је увелико циркулисала. Стојановић обавештава да чита Штајнера и Макса Хајндла, да је добио предавања од Слејдове, а подсећа да Филипа Мереа треба опоменути за Гурђијевљев систем («обећао је да ће послати»). Јевтић (у Лондону) потврђује да је примио Тајну доктрину поручену по Митриновићевом предавању и пита да ли су му потребна предавања Штајнера, док у другом потврђује њихов пријем.

Активности групе показују да је постојала њена унутрашња, чак езотерична страна. Владета Поповић пише да се он, његова супруга Мери Стенсфилд Поповић, Стојановић («Џон») и Митриновићев брат Чедомил састају сваке суботе увече и читају Бхагавадгиту, Светло на путу (теозофски спис Мејбел Колинс), Розенкројцерску замисао света Макса Хајндла, а «у више махова давао сам по нешто из Гуравлове јоге». Могуће да је ово необично име искривљено од Гурђијев. Поповић помиње да га све боље разуме. Четвртком се Поповић виђао са Милошем Ђурићем, књижевницима Синишом Кордићем и Божидарем Ковачевићем, па тим поводом извештава Митриновића да су почели да се «удубљују»; понекад је долазио и Владимир Вујић. Ови састанци укључивали су окултну праксу. Практиковали су вежбе наведене у Хајндловој Розенкројцерској замисли света (TheRosicrucianCosmo–Conception) попут енергетских, вечерњих и јутарњих вежби, а помињу се и неке назване non-identification и detachment. Изледа да је за вежбе постојала и подела на мушку и женску групу; у овој другој биле су супруга Чедомила Митриновића и Вера Митриновић. У шесточланој мушкој групи Јевтић је хтео да дискутује о will-to-power, на шта их је Митриновић подстицао, као и о «српском програму», о ком је било речи у Лондону, али су они више практиковали унутрашње вежбе по Поповићевом програму. Могу се пратити планови за иступање у јавности. Јевтић пише, током боравка у Енглеској, да се видео са «црвенима» и «зеленима» (на енглеском) и да су разговарали о «ширењу опште идеје», али не путем формалне организације. План Јевтића је да се организује серија предавања која би деловала као обична предавања, независна од Митриновића, да се позивнице штампају без симбола (подвучено у писму, не знамо какав симбол), али да права намера буде ширење неких њихових идеја – тј. предавачки клуб би послужио као платформа за Митриновићеве агенду. Речит је опис Владете Поповића како је упознао супругу једног пријатеља, позајмио јој Сведенборга, Штајнера и Вуда и задовољно примећује да ће за неколико месеци бити спремна за суботње састанке.^lx Ово заиста делује као врбовање. Изгледа да је Јевтић, иначе близак с Митриновићевим братом Чедомилом, имао доста таквих задужења. Он јавља да је почео да окупља пријатеље и говори о Митриновићевом раду. У сусрету са Слијепчевићем (највероватније Пером), закључили су да идеал данашњег друштва није свечовек, већ американизам и брзина, као и да рад на просвећивању није успео, али да у народу постоји жеља за нечим идеалним. Тим поводом видео се и с Хамзом Хумом, а у плану је било и да сретне Светозара Прибићевића и друге јавне раднике. Помиње Јевтић и да је упознао неке новинаре за које су, додуше, теозофија и будизам само појмови из новина, али да «за прво време» могу да послуже као «медијум да се дође до правих људи». Неком учитељу из Сарајева одушевљеном Митриновићем, рекао је да набави Гуткиндову књигу. Јевтић разматра и идеју да Митриновић постане члан удружења новинара које је при Министарству спољних послова, да би тако стекао дипломатски пасош.^lxiii Владета Поповић преноси саопштење Милоша Ђурића да је основана Централна лига за проучавање и науку народа са дванаест оснивача међу којима су сем Ђурића, Никола Крстић (књижевни критичар и антропозоф), Синиша Кордић, Светислав Стефановић, а према Кордићу, заинтересовани су и кнез Павле и Павле Радић (политичар из ХСС, синовац Стјепана и Антуна). Поповић Митриновића зове да буде председник друштва. Намера је да то буде центар за духовне, научне и уметничке активности и да се одржавају јавна предавања. Једно је већ одржала Јелисава Вавра, председница Југословенског теозофског друштва, а у плану је било да једно одржи Бруно Херцл, аутор књига о оном што бисмо данас назвали алтернативном медицином. Намера је да се, сем теозофа, које треба да анимира Вавра, укључе и антропозофи. Поповић помиње да је власник Ураније, где је ово окупљање одржано, Војислав Кујунџић, масон. Још једна веза коју Поповић не помиње а за коју данас знамо, јесте што је Кујунџић (лекар и оснивач друштва Огањ) био и теозоф, председник београдске теозофске ложе «Исток» и један од мањег броја домаћих масона заинтересованих за езотеризам. Милош Ђурић је изгледа био у ложи «Препорођај», једној од две које су се под вођством Кујунџића на кратко (1923-1925) одвојиле од Велике ложе «Југославија».

Имамо један нацрт писма Митриновића Милошу Ђурићу. Пошто је изгледа било речи о томе да би и он дошао у Лондон, Митриновић пише: «Желим да одмах дођете овамо ради договора. Пошто су овде Поповић, Јефтић [sic] и Чеда. Одлуку о доласку јавите најдаље за четири дана. Обавестите Чедину жену да је Чеда стигао у Лондон».^lxviii И ако оставимо на страну што је ово изгледа концепт, приметно је да Митриновић Милошу Ђурићу пише наредбодавним тоном – свакако другачије него Петру Живковићу.

Београдска група била је део шире мреже и прожимала се с лондонским кругом ученика, као део једног покрета. Намера је била, како наслућујемо, нека идеалистичка обнова друштва, за шта је требало придобити утицајне људе и деловати преко часописа. Оријентални и теозофски концепти су служили у формулисању те обнове. Из писама нам измиче тачно значење «рада». «Рад» се користио код младобосанаца, али је то и израз групе око Гурђијева. Сем деловања у јавности, постојао је и рад и у уској групи и на себи. Јасно је да је, сем предавања и читања препоручене литературе, постојала и пракса медитативних, окултних и јогинских вежби. Делује да је и у Београду постојала нека шира и ужа група, што је иначе био Митриновићев метод организовања ученика. Макс Хајндел, на ког се позивају, био је дански окултиста, настањен у САД, оснивач друштва The Rosicrucian Fellowship, чија обимна књига TheRosicrucianCosmo–Conception излаже космогонију и антропогонију изведену из теозофије и антропозофије. Штајнеру, од ког је и учио, сродан је тиме што се сам сврстава у линију езотеричног хришћанства, односно спајањем теозофске митологије и хришћанства. Ово је врло блиско Митриновићу, ког индијски и теозофски утицаји нису одвели од хришћанства, већ је остао ближи Штајнеру. Хајндлова књига укључује и практичне вежбе (јутарње вежбе концентрације, вечерње ретроспекције, обе усмерене на прочишћење тако да «аура почиње да сија»). Двадесетак година касније Бранко Лазаревић у дневнику бележи о посети Владети Поповићу: «Видех читав низ теозофских књига и међу њима на енглеском неко розенкрајцеровско посматрање света и ваздан других таквих књига. У своје време добијао их је од Димитрија Митриновића у Лондону…“  Знамо да је Митриновић своје следбенике често слао другде да се упуте (код Гурђијева, рецимо). И овде видимо да је Поповића, можда и Јевтића, слао у Дорнах. Писмо В. Поповића изгледа показује да је Митриновић био упућен у систем Гурђијева, па је београдској групи прослеђивао вежбе. Један чланак Поповића из истог периода објављен у Народној одбрани садржи терминологију која подсећа на Гурђијева. Мада се најчешће помиње како је Алфред Ораж, уредник часописа New Age и Митриновићев први британски следбеник, напустио Митриновића због Гурђијева, Митриновић је практично целог живота задржао интерес за Гурђијева и имао везе с овим кругом. Још 1951. генералу Фулеру, свом дугогодишњем сараднику (иначе аутору више књига о окултизму и једно време Кроулијевом ученику) послао је Гурђијевљево дело Све и свја изашло претходне године.^lxx Био је до краја живота у контакту и са Чарлсом Нотом, једним од истакнутијих ученика Гурђијева. Поводом смрти Митриновића, Нот пише Валери Купер „био је право људско биће…Био је један од малобројних људи с којима сам могао да разговарам искрено и озбиљно и предлаже јој да у даљем раду Митриновићеве идеје споје с Гурђијевљевим. Подаци из ових писама показују да је нешто од Гурђијевљевих метода већ двадесетих индиректно стигло и до београдске интелигенције. Вежбе non-identification и detachment можда су неке из система самог Митриновића, као што су биле и поменута fostering non-dependency или „кану“. Мада немамо тачан нацрт рада београдске групе (или група), постоје упутства за нешто слично намењено групама у Британији. Наиме, Митриновић је оставио план рада за парамасонски ред са обредима назван Anthropo Masonics of New Atlantis. Требало је да се ред окупља једном месечно у одређеном зодијачком знаку. Обреди опонашају масонске – приликом отварања ложе официри заузимају положаје као у обреду краљевског свода. Садржина обреда је, међутим, као из Митриновићевих чланака и друштвене активности. Укључена су и предавања и вежбе из Ернста Вуда и Штајнера (Како се стичу сазнања виших светова). Постоје упутства за одређене положаје тела (у паровима) према знацима зодијака и њиховом значењу. Постоји и документација за The Companions of the New Order, такође парамасонског карактера: иницијација, с куцањем на врата, питањима и одговорима, очигледно је састављена по угледу на масонску, као и улоге официра. Овде постоје и упутства за групну медитацију. Овај аспект Митриновићевог рада, као тајна страна његових политичких група, остао је неизучен. Тешко је рећи да ли је београдска група радила баш истоветно као и ове, али има неких сличности, барем у литератури и вежбама које се помињу.

Читалац је приметио недостатак једног имена: Николаја Велимировића. Он се од ове групе дистанцирао, на њихово разочарење. После 1922. он више и не користи термин свечовек. Није, међутим, довољно пажње посвећено томе како су сами Митриновићеви следбеници, гледали на ову промену код Николаја. А њихова преписка с Митриновићем открива да су је видели као напуштање заједничког рада, као што и неке Николајеве речи које преносе Митриновићу откривају јасну жељу за одмаком. Павле Јевтић пише 1923. да се Николај «повукао» и «оставио нас» – Јевтић закључује да не жели ни на какав начин да им помогне јер «сад изиграва неког ‘богомољца’», а додаје да му Беседе по гором и Молитве на језеру нису «богзна шта». Неколико месеци касније додаје да Николај није показао «вољу за заједничким и озбиљним радом» као и да их избегава– помало јетко примећује Јевтић Николајеву жељу да свуда буде присутан. Пожалио се Јевтић и како га је Николај опоменуо да се чува теозофије, па преноси и поруку владике: «Кад пишеш Митриновићу поздрави га. Ја не знам на какав заједнички рад са мном мисли? Је ли ти рекао што опредељеније? Да ли је последњих година студирао православље? Можда га је болест навела на то, јер страдање обично приведе човека православљу», на шта Јевтић додаје «као што видите, исти Николај». Већ 1925. Јевтић примећује да нема одговора од Николаја и боји се да неће ни доћи јер је чуо да «игра улогу светитеља у Охриду», што је Митриновић већ предосетио. Како је познато, Николај је наставио својим путем. Оно што је важније од самих контаката јесте утицај самих Митриновићевих идеја. Сва наведена имена носиоци су покрета који је различито називан – најчешће панхуманизам. Можемо рећи да је Митриновићева група језгро и зачетник панхуманизма у међуратној култури, чије су се теме потом шириле и код других аутора. С обзиром на значај панхуманизма, присуство ове групе у култури је дуже (већ од раних двадесетих) и утицајније него што би се чинило по животу два часописа, а то значи и да је Митриновић био у домаћој средини присутнији него што на први поглед делује, макар и индиректно, преко својих следбеника. Развој концепта свечовека и панхуманизма као покрета, односно идејни утицај Митриновића, заслужују засебно разматрање. Овде смо хтели да осветлимо један досад непознат аспект рада београдског огранка Митриновићеве мреже.

stellapolarebooks.com