„Све би себи опростио, али не знам како да опростим што узе ону наранџу!“
Силазећи са планинског превоја, човјек лако може запазити једно, не тако широко, крашко поље. По средини се, као нека огромна змија, пружио поток који за кишних мјесеци набуја и онда прекрије готово цијело крашко поље. Заплије понор гдје понире и све чека дан кад ће се чеп од грања, шушња и талога отчепити, а потом уз орканску хуку данима траје отицање устајале воде.
Иза себе ће вода оставити добро натопљено поље на коме вриједни ратари пожуре посијати своје усјеве и тако до сљедећег пута.
У самом крају поља, тик уз почетак окомитих страна планине, смјестила се Тодорова кућа. Трошна, планинска кућица, са веома мало алата за пољске радове, јер је Тодор већ био у годинама када се тражи, а ријетко даје. Отвор на крову, баџа, се све рјеђе отварао јер ни Тодор није често налагао ватру. Док је био при снази, Тодор је био један од виђенијих људи у селу. У његово вријеме та трошна кућица је уствари била испред свога времена саграђена зграда. Вријеме је, међутим, начело, а суве и кошчате Тодорове руке су изгубиле снагу и хтијење да кућа буде оно што је увијек била.
Као да се и сам Тодор предао животу и само чека посљедњи ударац који му живот спрема.
Тодор је старији, онижи, човјек од својих осамдесет година, сиједе браде, проћелаве главе и као небо плавих очију. Све на њему је било просто, једноставно, сељачки…
Истицале су се још увијек, у очне дупље упале, очи.
У разговору са њим, човјек је могао да све спомене, али кад му се помену дјеца, потомци, оне до тада благе, плаве очи, бљеснуле би као двије муње и саговорника простријелиле тако да је свака тема на кратко завршавана. Неки жалостан вео би се надвио над лицем тог каменштака, а очи, те тужне плаве очи би неким несавладивим болом сијевале. Као да су оне нешто хтјеле рећи што ни преко усана није могло прећи. Нешто слично јецају, али и нешто не тако различито од урлика. Дуго би након тога Тодор сијевао, а саговорник би чуо само убрзано ударање срца и шкрипу зуба.
Тада га је било најбоље ништа не питати, јер чеп који је гушио његов бол пријетио је да се распрсне у хиљаду комадића и од мирног старца би постајао на све спреман вук. Само су плаве очи и скупљене, кошчате, шаке без капи крви свједочиле да се тада одвија орканска битка у Тодоровој души.
У Тодоровој кући је одвајкада био ред да домаћин уторком одлази у варош на пијацу. Ту би се руковао са познаницима и пријатељима, пазарио ситне потрепштине и враћао се кући са натовареним коњем. И никада, баш никада, Тодор није заборавио да купи наранџе.
Тако је било и те јесени…
Завршивши своје обавезе, кући је понио и наранџе. Све и да је хтио, Тодор није могао процијенити нити видјети да се међу свим наранџама налазила и једна натрула. Ушавши у кућу, подијелио је дјеци тврде бомбоне и домаћици ситне потрепштине а на сто је оставио врећицу са наранџама.
Дјеца, једно другом до увета, приграбили су свако своју наранџу и потрчали даље у игру. На столу је остала само једна. Тодор позва домаћицу и огуливши наранџу рече да је ред да и они опробају ту воћку која код њих не рађа. Само што су посљедње залогаје ставили у уста, на вратима се појавише дјеца. Њих троје су држали свако своју наранџу, а најмлађа Коса је погледавши Тодора бризнула у плач.
„Ћаћа, моја је гњила!“- рече и зајеца!
Сав Тодоров свијет који је брижно градио до тада, сва његова брига да сваком дјетету исто да, сву његову муку и зној је срушила Косина суза. Све би Тодор дао да може замијенити ту трулу наранџу. Опсовао је у себи и проклео пиљара стотину пута што му подвали, једну једину, трулу наранџу.
Вријеме је згазило Тодора! Жена му се разбољела и умрла прије коју годину.
Дјеца су се расула по бијелом свијету, чешће их налази на сликама него што их уживо види. Све је добило свој супротан смисао од онога што је он хтио. Сам је себи постао нежељен!
Често, умјесто сна праведника, друштво му прави петролејска лампа. Струју је сам искључио, од свијета се одметнуо.
Кишницу купи у једно повеће буре, а вијести и свијет га не занимају.
Тодор није саможив, Тодор је уједен! Дубоко, у срце!
Дјеца му дођу, пишу, јаве му се на сто јада и начина, али Тодор умјесто да је срећан, Тодор јечи! Јечи као планина кад се током кишних дана громови играју по њој. Само убрзано куцање срца пажљивом уву може да одгонетне да му срце много брже куца кад помисли на Косу. Мезимицу! Три брата, она најмлађа.
Сви му дођу, али Коса ријетко, она најрјеђе. И све мисли, све му душу разапиње она наранџа!
„Све би себи опростио, али не знам како да опростим што узе ону наранџу…
Дабогда ми стала у душнику што је поједо!“.
