“Ваше величанство, ја мислим…”
Једном приликом позвао га је краљ Александар Обреновић и понудио му место начелника Топличког округа.
Нушић је одговорио: “Ваше величанство, ја мислим да нисам способан за тај положај.”
Краљ га почне уверавати: „Варате се… ја мислим да сте подеснији него ма ко други, и то баш за то место. Били сте четири године конзул у Приштини… Добро познајете пограничне односе, а то је тамо најглавније… Осим тога, тамо је врло добро ловиште и казали су ми да би тамо требало да идем у лов, а ја волим да имам човека на кога се могу поуздати… Иначе, у томе су округу људи врло питоми, а ви сте интелигентан човек и умећете вршити своју дужност боље него ико други.“
А Нушић му одговори: “Можда имате право, Величанство… Али, дозволите да Вам нешто искрено кажем: може случајно за време мога начелниковања пасти каква позоришна трупа… И… рецимо нападну Арнаути… Појуре сви да траже начелника, а ја се завукао и седим на каквој позоришној проби…“
Краљ ману руком, слатко се насмеја и одустаде од свога плана, али задржа Нушића на вечери.
На отварању споменика Карађорђу
Године 1910. било је на Калемегдану откривање споменика Карађорђу. Тај споменик су, подсећа Предић, Аустријанци за време рата претопили за ратне потребе.
Напомиње, потом, да је био расписан конкурс – данас би рекли за идејно решење – на коме је победио Павле Вучетић Сплићанин, кога је 1903. у Београд довео Урош Предић, сликар и академик, да му помогне при изради једног иконостаса. (Касније је служио војни рок, учествовао у свим ратовима, умро у Београду 1925.)
Иако је био сликар, на конкурс се пријавио као вајар, затим урадио поменути споменик, поставио га на за то одређено место и прекрио платном чекајући отварање.
Постојао је Одбор под покровитељством краља Петра у коме је био Нушић, за свечано отварање уприличена је трибина, програм…
У датом тренутку краљ је повукао врпцу, платно је спало – и указао се споменик.
Како бележи Предић, одмах је изазвао разочарење лошом композицијом, неприродном и несразмерном фигуром Карађорђа… Било је после покушаја вађења на рђаву светлост, оне који су га изливали, неадекватно место…
Било како било, на том догађају, са трибине краљевић Ђорђе, у оно време престолонаследник, позва руком Нушића, а када му је овај пришао упита га: “Како вам се свиђа?”
Нушић му се приближи и шапну: “Баш сам хтео да Вас нешто замолим. Хоћете ли бити добри да се заузмете код краља да се опет прими за покровитеља Одбора, али сада за покривање овог споменика?”
Престолонаследник се насмеја, а недуго затим краљ је први сишао са трибина, опазио Нушића који му се поклонио и готово му довикнуо: “Нушићу, примам се, примам се…”
Са Шантићем на корзоу
С пролећа оне године када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, пише Предић, у госте својим пријатељима у Београду дошао је мостарски песник Алекса Шантић.
Једнога дана прошетали су корзоом стасити Шантић оденут у херцеговачко одело које је још више истицало његову мушку лепоту и Нушић. Ходају Теразијама, Кнез Михаиловом, а прате их погледи са свих страна, посебно девојака.
– Гле, гле, Алекса, што се окрећу за тобом и што те гледају, нарочито ови девојчићи – рече Нушић.
– Зар мислиш да мене гледају? – одговори Шантић.
– Тебе, него!
– Ма не гледају они мене, већ ово шарено одијело на мени…
– Ама какво ‘одијело’. Дај ти мени да га ја навучем, па да видиш хоће ли се ко за мном окренути – рече Нушић.
– Хоће, како не – одговори Шантић.
На то ће Нушић:
– Хоће, дабоме, али да се насмеје а не да ми се диви, јер можеш мислити какав би ја изгледао као Херцеговац…
Шантић се насмеја, а они наставише шетњу праћени погледима.
Боја за косу
После пада Београда 1914. влада и Народна Скупштина преселиле су се у Ниш. У то време Нушић је био управник Народног позоришта и уредник „Српског југа“, а често послом долазио у Ниш. По природи ствари, најчешће је одлазио у Министарство просвете, под чијим је ингеренцијама у оно време била и култура. Приликом једне од тих посета, ондашњи министар просвете Љуба Давидовићу – који је тога дана, бележи Предић, био доброг расположења јер су вести с бојишта уливале наду – с врата му рече:
– Докле ћеш, море, ти Нушићу, да будеш млад? Свега сам годину дана старији од тебе, а већ сам десет година бео, а ти још ни једне седе! Тако ти Бога, реци ми какву фарбу за косу употребљаваш?
– Рећи ћу ти, зашто не, само никоме немој да кажеш – одговори Нушић.
И додаде:
– Та фарба се зове мораторијум.
– Какав мораторијум – насмеја се Давидовић.
– Па, не плаћам менице, не плаћам кирију, не плаћам дугове, нисам у влади, од чега ћу онда да оседим – заврши Нушић.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
blic.rs
