“Vaše veličanstvo, ja mislim…”

Jednom prilikom pozvao ga je kralj Aleksandar Obrenović i ponudio mu mesto načelnika Topličkog okruga.

Nušić je odgovorio: “Vaše veličanstvo, ja mislim da nisam sposoban za taj položaj.”

Kralj ga počne uveravati: „Varate se… ja mislim da ste podesniji nego ma ko drugi, i to baš za to mesto. Bili ste četiri godine konzul u Prištini… Dobro poznajete pogranične odnose, a to je tamo najglavnije… Osim toga, tamo je vrlo dobro lovište i kazali su mi da bi tamo trebalo da idem u lov, a ja volim da imam čoveka na koga se mogu pouzdati… Inače, u tome su okrugu ljudi vrlo pitomi, a vi ste inteligentan čovek i umećete vršiti svoju dužnost bolje nego iko drugi.“

A Nušić mu odgovori: “Možda imate pravo, Veličanstvo… Ali, dozvolite da Vam nešto iskreno kažem: može slučajno za vreme moga načelnikovanja pasti kakva pozorišna trupa… I… recimo napadnu Arnauti… Pojure svi da traže načelnika, a ja se zavukao i sedim na kakvoj pozorišnoj probi…“

Kralj manu rukom, slatko se nasmeja i odustade od svoga plana, ali zadrža Nušića na večeri.

Na otvaranju spomenika Karađorđu

Godine 1910. bilo je na Kalemegdanu otkrivanje spomenika Karađorđu. Taj spomenik su, podseća Predić, Austrijanci za vreme rata pretopili za ratne potrebe.

Napominje, potom, da je bio raspisan konkurs – danas bi rekli za idejno rešenje – na kome je pobedio Pavle Vučetić Splićanin, koga je 1903. u Beograd doveo Uroš Predić, slikar i akademik, da mu pomogne pri izradi jednog ikonostasa. (Kasnije je služio vojni rok, učestvovao u svim ratovima, umro u Beogradu 1925.)

Iako je bio slikar, na konkurs se prijavio kao vajar, zatim uradio pomenuti spomenik, postavio ga na za to određeno mesto i prekrio platnom čekajući otvaranje.

Postojao je Odbor pod pokroviteljstvom kralja Petra u kome je bio Nušić, za svečano otvaranje upriličena je tribina, program…

U datom trenutku kralj je povukao vrpcu, platno je spalo – i ukazao se spomenik.

Kako beleži Predić, odmah je izazvao razočarenje lošom kompozicijom, neprirodnom i nesrazmernom figurom Karađorđa… Bilo je posle pokušaja vađenja na rđavu svetlost, one koji su ga izlivali, neadekvatno mesto…

Bilo kako bilo, na tom događaju, sa tribine kraljević Đorđe, u ono vreme prestolonaslednik, pozva rukom Nušića, a kada mu je ovaj prišao upita ga: “Kako vam se sviđa?”

Nušić mu se približi i šapnu: “Baš sam hteo da Vas nešto zamolim. Hoćete li biti dobri da se zauzmete kod kralja da se opet primi za pokrovitelja Odbora, ali sada za pokrivanje ovog spomenika?”

Prestolonaslednik se nasmeja, a nedugo zatim kralj je prvi sišao sa tribina, opazio Nušića koji mu se poklonio i gotovo mu doviknuo: “Nušiću, primam se, primam se…”

Sa Šantićem na korzou

S proleća one godine kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, piše Predić, u goste svojim prijateljima u Beogradu došao je mostarski pesnik Aleksa Šantić.

Jednoga dana prošetali su korzoom stasiti Šantić odenut u hercegovačko odelo koje je još više isticalo njegovu mušku lepotu i Nušić. Hodaju Terazijama, Knez Mihailovom, a prate ih pogledi sa svih strana, posebno devojaka.

– Gle, gle, Aleksa, što se okreću za tobom i što te gledaju, naročito ovi devojčići – reče Nušić.

– Zar misliš da mene gledaju? – odgovori Šantić.

– Tebe, nego!

– Ma ne gledaju oni mene, već ovo šareno odijelo na meni…

– Ama kakvo ‘odijelo’. Daj ti meni da ga ja navučem, pa da vidiš hoće li se ko za mnom okrenuti – reče Nušić.

– Hoće, kako ne – odgovori Šantić.

Na to će Nušić:

– Hoće, dabome, ali da se nasmeje a ne da mi se divi, jer možeš misliti kakav bi ja izgledao kao Hercegovac…

Šantić se nasmeja, a oni nastaviše šetnju praćeni pogledima.

Boja za kosu

Posle pada Beograda 1914. vlada i Narodna Skupština preselile su se u Niš. U to vreme Nušić je bio upravnik Narodnog pozorišta i urednik „Srpskog juga“, a često poslom dolazio u Niš. Po prirodi stvari, najčešće je odlazio u Ministarstvo prosvete, pod čijim je ingerencijama u ono vreme bila i kultura. Prilikom jedne od tih poseta, ondašnji ministar prosvete Ljuba Davidoviću – koji je toga dana, beleži Predić, bio dobrog raspoloženja jer su vesti s bojišta ulivale nadu – s vrata mu reče:

– Dokle ćeš, more, ti Nušiću, da budeš mlad? Svega sam godinu dana stariji od tebe, a već sam deset godina beo, a ti još ni jedne sede! Tako ti Boga, reci mi kakvu farbu za kosu upotrebljavaš?

– Reći ću ti, zašto ne, samo nikome nemoj da kažeš – odgovori Nušić.

I dodade:

– Ta farba se zove moratorijum.

– Kakav moratorijum – nasmeja se Davidović.

– Pa, ne plaćam menice, ne plaćam kiriju, ne plaćam dugove, nisam u vladi, od čega ću onda da osedim – završi Nušić.

 

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

 

 

 

blic.rs

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime