Невен Милаковић аутор књиге и песме „Вила са Kошара“, за коју се верује да је народна песма у интервуују за портал Чудо говори о песништву, херојству, Богу, Кошарама.
Да ли се песме пишу, стварају или рађају?
– Недавно сам на слично питање одговорио да не проналазим ја надахнуће, него надахнуће проналази мене. Ваљда се зато не могу ослободити утиска да многе пјесме које сам потписао и нису моје. То је, вјерујем, разлог што се никад нисам гордио због свог стваралаштва и што одувијек мислим да говоре о неком другом, кад ме назову пјесником.
Кошаре су централни догађај последњег Косовског боја. Деценијама се о том догађају ћутало а данас је више немогуће ућуткати народ који о томе пише, прича, пева… Какав је то феномен? Како то објаснити? Како објаснити „Вилу са Кошара“ која је постала химна и симбол ове битке?
– Колико год се овај народ одродио од Бога, ипак јесте и биће Божји народ. Често нисмо свјесни онога што носимо у себи, то је у овом времену преоптерећеном душепогубним искушењима и саблазнима нарочито изражено, али од својих гена, у које су утиснути вијекови славне службе Господу и достојанству људском, не можемо побјећи, чак ни кад у данима тешког посрнућа и растројства то покушавамо.
Вила са Кошара… незаобилазно питање. Поновићу по ко зна који пут, разумљиво је да сам свјестан да ће ме та пјесма надживјети и то ме радује, али као стваралац нисам задовољан. Па ја сам објавио тридесетак књига, мноштво, ништа лошијих пјесама од Виле. Шта више, неке сматрам бољим, па и значајним. Ту првенствено мислим на сонетни вијенац посвећен Јасеновцу. Повјероваћу да сам испунио, па макар и дјелимично, дуг према Ономе који ме надахнуо, онога тренутка кад ми буду почели постављати питања о том сонетном вијенци, о пјесмама које сам посветио мојој Љиљи, мојој Подгорици, родитељима, пријатељима…
View this post on Instagram
Има ли поезије без дара, без духа, без вере и љубави?
– Чини ми се да сам на ово питање већ одговорио. Мој пријатељ, почивши Иља Числов, славни руски слависта, говорио је да не постоји факултет за пјеснике. Бог свима даје дарове, све нас задужује оним библијским тантијемама, до нас је хоћемо ли те дарове препознати и употријебити на добробит своје душе и рода својега. Није добро кад су људи славољубиви и користољубиви, кад су чврсто везани за земљу, јер истинска поезија није од овога свијета и оне тантијеме се очас расплину попут морске пјене.
О јунацима је Његош певао да прелазе у царство поезије, а Жарко Видовић Његошеву „Лучу“ дефиниште као литургијску поему. Могу ли се најдубље тајне и истине о свету, Богу и човеку пренети тачније и лепше до кроз поезију?
– Ево, као да сам наслутио следеће питање. Његош је пјевао:
Свемогућатво светом тајном шапти,
Само души пламена поете… али и:
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијаније,
Луча св’јетла руководитељ му,
Дијалект му величество Творца.
А други велики отац наше вјере и цркве је говорио да су пјесници најсличнији Богу.
Не бих тумачио њихове ријечи, али бих поставио питање себи и другима: које поете, који пјесници? Па Његош је дао одговор: пламене поете, они који имају Духа Светога, кроз које Бог говори. Зато ми се чини да се превише олако називамо пјесницима, баш као што се олако и вјерницима сматрамо. Па Христос се својим апостолима обратио са: о маловјерни. А ми на сваком кораку чујемо да је неко велики вјерник. Или велики пјесник. Многи су чак највећи. Ја сам побожан, а понекад и запишем понешто.
Луча је, по мом мишљењу, једно од најзначајнијих философских дјела, икада написаних. Велика је штета, па и срамота, што ми, Његошеви потомци, Његошев народ, толико мало знамо о том величанственом дјело. Пронашли сте најбољи примјер божанског поријекла и улоге поезије у бивствовању људскога рода.
Јеванђеље и родољубље у Вашим песмама, зашто су тако нераскидиво повезани?
– Јеванђеље, вјера, родољубље, али и човјекољубље, истинољубље, љубав према животном другу, мајци, оцу, дјеци, пријатељима… врлине и мане, слабости, мир и немир, спокој и неспокој… све је то нераскидиво дио душе пјесникове, па мора бити уткано у његове стихове, не са циљем да се допадне и прикаже бољим него што јесте, него да се исповиједи и души олакша… јер без такве душе нема ни поезије, ни пјесника.
