После сна, дуго не отварам капке,
Да не бих гледао суноврат јутра у Празно
И сенке настале без светла и власника,
Што ме сажаљиво гледају и смеше се љубазно,
Кад ујутро вриснем, као на рођењу.
Тај први удах новог света склепаног на брзину,
Од плесњивих остатака старог, пар нада и чежњи,
Болеће свакога дана, док се не обучем у боровину,
Што расте на брдима вољене Земље; тако заспим
И пробудим се обасјан светлошћу Очевог осмеха
Једном заувек, на месту које ми је припремљено,
А зове се Свељубав , Свемир и Свеутеха.
Ту ћу се сусрести и са собом, нежан и благ,
Опростити све што сам себи урадио; и тако умивен
Засијати на летњем небу, пре пуноће времена
И сачекати да као тајна будем откривен
Онима који станују у мени.
nekazano.me
