„Она нас је беспомоћно гледала. Загрлио сам је. Плакала је. И ја сам плакао, као и два пољска официра који су ту били са мном. Шта смо могли, шта је било ко могао да каже том детету?“

Тринаестог септембра 1939. код Варшаве. Девојке на њиви ваде кромпир, изнад њих налећу авиони Вермахта, пуцњава. Анђа пада на земљу. Поред ње клечи њена сестра. То је прича фотографије коју је снимио амерички фотограф.

„Тамо је била једна дрвена кућа. Kад су се авиони спустили ниже, Анђа је утрчала унутра. А онда је кућу погодила бомба. Она и друге жене беже из запаљене куће, на поље, покушавају да изваде који преостали кромпир. Глад је била већа од страха.

Авиони лете ниско и полако. Сад циљају на поједине људе.

Један метак погађа Анђу у врат, а шарпнел у лопатицу“, прича 2010. Kажимјера Мика, Анђина млађа сестра у разговору с Еугениушом Старким, редитељем филма „Дописник Брајен“.

Неколико минута касније 12-годишња Kажимјера клечи поред унакаженог тела своје сестре. Ништа не схвата. То је њен први сусрет са смрћу. Анђа је малопре била жива, сад не говори ни речи.

Амерички фотограф
Kад су авиони отишли, на њиву је дошао Џулијен Брајен, Американац. Он је репортер и фотограф и жели да документује прве дане рата у Пољској.

„Она нас је беспомоћно гледала. Загрлио сам је. Плакала је. И ја сам плакао, као и два пољска официра који су ту били са мном. Шта смо могли, шта је било ко могао да каже том детету?“ – написао је касније.

Џулијен Брајен је неколико дана раније једним од последњих возова стигао у Варшаву око које су се водиле борбе. Пољску је већ добро познавао: Био је кад се градила лука у Гдањску, силазио је у један од шлеских рудника угљена, био фасциниран познатим народним плесовима и ношњама из Ловича.
Kонтра нацистичкој пропаганди
Нацисти улажу пуно енергије и труда у своје филмске хронике у пропагандне сврхе. Посебне јединице документују рат.

„Преказују како је пољски војник гори од немачког, да је лошије опремљен. На снимцима се види јеврејско становништво с карактеристичним фризурама и одећом. Циљано се то приказује као нешто лоше. Циљ је био да се докаже да с немачким војницима у Пољску улази и цивилизација“, каже Јацек Савицки из Института за национално сећање ИПН.

Постоје те пропагандне слике. И Брајенове слике. Он снима пре свега филмове, али има и фотокамере, чак дијафилмове у боји, који су тада били нови. Тако настају фотографије у боји о првим данима рата – из угла жртава.

За људе које Брајен фотографише он је нека врста везе с бољим светом. Многи с оптимизмом гледају у камеру.

Апел Рузвелту и Американцима
„Kад су чули да сам амерички фотограф мислили су да сам цео тај пут прешао да бих њима помогао. Али, ја нисам могао учинити више него да снимам изразе њихових лица тих дана“, каже Брајен у филму „Победе“ снимљеном 1940.

Ипак, Брајен је учинио више – он је постао портпарол пољског народа. 15. рсептембра 1939. у радијској поруци је упутио апел америчком председнику Рузвелту:

„Ја сам се Брајен. Џулијен Брајен, амерички фотограф. Америка мора да се активира. Мора да заустави најстрашнији покољ нашег времена. Вас 130 милиона Американаца, молимо у име поштења, правде и хршћанских вредности, помозите овом храбром пољском народу!“

По повратку у САД он Рузвелту показује своје снимке. Филм „Победе“ долази у биоскопе, видели су га милиони људи. Следи номинација за оскара и књига с истим насловом.

Много година касније девојчица с фотографије пише: „С пуно страсти је снимао те фотографије. Хтео је да покаже људима истину и зло, читавом човечанству. Да сви виде што су нам Немци направили“, рекла је Kажимјера Мика, девојчица с фотографије, 2010. године у разговору с редитељем Еугениушом Старким.

Сусрети после рата
Џулијен Брајен се 1958. вратио у Варшаву, и срео се с тада 31-годишњом Kажимјером.

Шеснаест година касније, 1974, дошао је поново, овај пут са својим сином Семом, који није имао ни шест месеци када му се отац вратио из рата.

„Пре 45 година срели смо у Варшави људе које је он фотографисао 1939, међу њима и Kажимјеру Мика“, прича Сем Брајен 2019. Kада се се поново срели.

„За њу сам ја као син. Од ње сам о свом оцу чуо толико доброг. Она о њему говори као да јој је отац и сећа се како се за њу бринуо. Били смо заједно на гробу њене сестре Анђе. То су за мене емотивни тренуци“, признаје Сем.

Одлазак заувек
Џулијен Брајен је умро октобра 1974, неколико месеци по повратку из Варшаве.

„Обећао је да ће ми показати Америку. Нажалост, Њујорк нисам могла да видим. Али, није важно. Ја сам му захвална за Анђину фотографију“, рекла је Kажимјера Мика.

Тога дана када јој је погинула сестра, авиони су летели ниско и Немци су могли да виде да су на њиви биле само жене. Зашто су пуцали?

„Иако сам већ јако стара, не могу то да им опростим“, рекла је Kажимјера Мика 2010. године.

Умрла је 28. аугуста 2020. у 93 години. Сахрањена је на варшавском гробљу, недалеко од места на којем је Џулијен Брајен 1939. снимио историјску фотографију.

Аутор: Магдалена Гвожђ-Палокат

Дојче Веле

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име