На данашњи дан 1851. године, у својој 38. години живота, умро је Раде Томов Петровић Његош – највећи син Црне Горе, највећи пјесник и филозоф и до дана данашњег, недостижни бард епске поезије у цијелој историји српског народа.
Смрт владике је у народу тешко дочекана. На Цетињу се окупио народ из свих крајева Црне Горе, Брда и Херцеговине да ожали мртвог владику. Многи су жалост исказивали нарицањем, лелеком и кукањем. Из тог разлога су се народу обратили Његошеви родитељи. Томо Марков Петровић, тада већ старац у својој 88. години живота, први се обратио окупљенима око мртвог владике:
,,Помога’ ви Бог, браћо Црногорци!
Дао Бог и Света Тројица да ова смрт мојега сина и вашега и мога господара буде срећна за све нас и нашу витешку земљу! Велики сине, дико моја, радости младих дана, снаго и крепости моја, доживјех и таквог да те видим! Но, смрт је лијепа, а за ваистину Божију све ти пристаје па и смрт!
Старац је затим клекнуо, цјеливао крст и десницу свом сину, говорећи:
,,Желио бих те и у образ пољубити, али то не могу. Ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице, све ти просто било!
Затим је пред народом, тада већ занемјелом од тог родитељског достојанства, које ни у тренутку највећег бола није заборављало да задржи поштовање према чињеници да им је син свештено лице, прозборила Његошева мајка Ивана:
„Браћо Његуши, соколови Црногорци!
Није лијепо што чините, што кукате и плачете за владиком. Нијесам ја њега родила нити за кукање нити за плакање, већ сам га родила о добру имена вашега и српскога. Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка, кад ми је Бог подарио тебе, мој вазда најмилији сине. Био си најљепши међу најљепшима не само тијелом него и душом. А за ваистину Божју ја, твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати, јер кад би то учинила ја не би била твоја права мајка! Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко којим сам те подојила. Слава Богу који ми те тако лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати што да види!”
„БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ,
ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ“.
