На данашњи дан 1804. године рођен је Сима Андрејевић Игуманов, трговац, велики добротвор. Игуманов, трговац из Призрена, с разгранатим успешним пословима и међународним везама, завештао је велика средства за црквено народну просвету Срба. Још док је водио послове у Цариграду и Одеси помагао је школовање младих Срба, бројне цркве и манастире углавном у Старој Србији, и изградио Богословско-учитељску школу у Призрену. Средствима које је завештао подигнута је репрезентативна палата у центру Београда с намером да се тим путем обезбеди издржавање богословије у Призрену.
Био је четврти син Призренаца Јане и Андрије. Отац је био веома имућан, али је сав иметак изгубио купујући оружје за устанике Првог српског устанка. Имао је тројицу браће: Аксентија, игумана манастира Светог Марка код Призрена, Петра и Крагуја који су као ратници учествовали у Првом српском устанку. Сима је био веома мали када је остао без родитеља па је бригу о њему преузео најстарији брат Аксентије. Детињство је провео у манастиру, где се научио основној писмености. Као дечак имао је надимак Попче, добијен од призренских Турака, пријатеља његовог брата. Касније је прихватио надимак Игуманов који су му наденули Призренци по брату Аксентију, игуману. Оженио се у 28. години Призренком Султаном (1832. године) из породице Дрваревић с којом је имао сина Манојла и ћерку Магу. Након изученог бурмутанског заната десет година је као ортак радио у једној фабрици. Султан је 1836. године покорио независног Махмуд-пашу и том приликом су свим српским трговцима порушене бурмутане, и они су остали без посла. Сима се преселио у Алексинац, али није успео да се бави истим послом као у Призрену. Потом је отишао у Битољ 1837. године. Са ортацима је узео под закуп сва језера у Битољском санџаку да у њима лови пијавице и да их извози. Овај уносан посао кратко је трајао јер су га ортаци изневерили. Остао је без пара и доспео у затвор у којем је провео четири и по месеца. Око 1840. године отишао је у Цариград и отворио малу дуванску радњу која му није обезбеђивала ни основну егзистенцију. Убрзо су му преминуле жена и ћерка. Од руског посланика у Цариграду потражио је помоћ 1846. и добио је 1.000 рубаља. Нешто касније добио је на зајам велику суму новца и од братовљевог пријатеља Кyртиш-аге. Тим новцем успео је да створи капитал.
Задужбина Сима Андрејевића Игуманова Призренца много година након његове смрти остварује замисао оснивача, финансира рад Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену и помаже у образовању српске деце његовог завичаја.
Сима Андрејевић Игуманов (1804–1882), трговац, стекао је велики иметак и, оставши без директних потомака, тестаментом је 10. новембра 1880. године у Београду све своје покретно и непокретно имање завештао издржавању Призренске богословије и школовању српске омладине из Старе Србије. „Кућа моја у Призрену у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом Православне српске богословије призренске у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје Отаџбине Старе Србије“. Тим тестаментом је заправо основана Задужбина која је након његове смрти заживела (1882).
bogoslovijaprizren
