Пад Цариграда чак је и на пространом политичком подручју изазвао врло мало промјена. Османлије су већ били стигли до обала Дунава и постали пријетња средњој Европи; свако је могао видјети да је Цариград осуђен на пропаст, да се Царство, нешто мало веће од једног оронулог града, не може одржати против царства чија је територија захватала већи дио југоисточне Европе и Мале Азије, царства које је имало одлучне управљаче и најбољу војну машину тог времена.

Освајањем старог царског града, Османлије су не само стекли нову царску пријестолницу него и осигурали трајност свог европског царства. Све док град, чији је положај био у средишту области под њиховом влашћу, на раскрсници између Азије и Европе, није био у њиховим рукама, нису се могли осјећати сигурнима.

За Грке пад града био је још значајнији. За њих је то заиста био коначни завршетак једног поглавља у хисторији. Сјајна бизантска цивилизација је завршила своју улогу у цивилизовању свијета. Неуништивој виталности и храбрости грчког духа припада похвала што хеленство није потпуно нестало.

ПРИПРЕМЕ ЗА ОПСАДУ

Када је послије смрти Мурата II у фебруару 1451. године власт преузео његов син Мехмед II Фатих Освајач, куцнуо је посљедњи час Бизанту. Бизантска пријестолница налазила се усред османлијске територије раздвајајући азијске земље Османлија од њихових европских посједа. Први је задатак младог султана био да уклони ово туђе тијело и да освајањем Цариграда да свом царству јак центар.

Прије него што ће поставити опсаду око града, Мехмед Освајач је загосподарио Босфором изградивши тврђаву Румели Хисари на европској обали, прекопута Анадолу Хисарија, утврђења које је био подигао његов дјед Бајазит. Ниједан брод није смио проћи кроз Босфор без Мехмедове дозволе.

Кад је бизантски цар Константин XI Палеолог преко изасланика протествовао због једностране одлуке, султан Фатих је одговорио: Ко ме може спријечити да у својој земљи градим шта хоћу? Извијестите вашег цара да се садашњи султан не може поредити с пријашњим султанима. Оно што они нису могли – ја могу, што они нису хтјели – ја хоћу.” Порука је била јасна као дан. Константин је побијеснио и позатварао све Османлије који су се у том тренутку задесили у Цариграду. Међу њима је било и неколико султанових дворјана. Султан Фатих ни на који начин није реаговао на то. Константин схвата да је потез крајње бесмислен и убрзо их ослобађа. Тада шаље писмо извињења које султан Фатих није прихватио. „Или предај град или се припреми за битку“ – био је султанов одговор.

Планирајући заузимање Цариграда, султан Фатих је наредио поправак и доградњу тада постојеће флоте и изградњу нових пловила. Убрзо је располагао флотом сачињеном од трирема, бирема и фусти Био је и мањи број већих лађа с веслима и једрима, као и тешких теретних једрењака.

Османска војска се скупљала у Тракији. За њено опремање, као и у случају морнарице, старао се сам султан. Читаве зиме у свим његовим областима оружари су правили штитове, шљемове, грудне оклопе, ђилите, мачеве и стријеле, а инжењери конструисали балисте и овнове за пробијање бедема. Мобилизација је била брза и потпуна. Скупљене су јединице из свих провинција, као и сви војници који су били на одсуству на својим војничким добрима. Регрутоване су хиљаде нередовних војника. Остављени су само гарнизони потребни за заштиту граница и одржавање реда у провинцијама, као и трупе које је држао у Грчкој. Величина војске уливала је страхопоштовање. Вјероватно да је, судећи према османским изворима, број редовних трупа био неких осамдесет хиљада. Почасно мјесто припадало је јањичарским јединицама. Откако их је прије неких двадесет година реорганизовао султан Мурат II, јањичара је било дванаест хиљада.

Сама војска је остављала снажан утисак. Посебно застрашујуће дјеловала су нова оруђа којима је била опремљена. Мехмедовој одлуци да у прољеће 1453. нападне Цариград добрим дијелом су допринијели претходни изванредни успјеси његових тополиваца. Султан Мехмед био је свјестан значаја артиљерије. Још у раним годинама своје владавине наредио је да се у његовим ливницама испроба производња већих топова.

У љето 1452. у Цариград је дошао угарски инжињер Урбан и понудио цару своје услуге као тополивац. Константин му, међутим, није могао плаћати колико је овај мислио да заслужује, нити га је могао снабдјети потребном сировином. Урбан је зато напустио град и обратио се султану. Одмах је био примљен у аудијенцију и подробно испитан. Кад је рекао да може направити топ који би разнио и зидове самог Бабилона, добио је плату четвороструко већу од оне коју је био вољан да прихвати, као и сву потребну техничку помоћ. За три мјесеца направио је огроман топ који је султан поставио на зидине тврђаве Румели Хисар, и њим је потопљен млетачки брод који је покушао да пробије блокаду. Мехмед му је тада наредио да направи двоструко већи топ. Тај је у јануару изливен и завршен у Једрену. Процјењује се да је дужина његове цијеви била четрдесет педаља (8 метара), док је обим цијеви позади, гдје је пуњена барутом, била четири (0,8 метара), а сприједа гдје је пуњена ђуладима, дванаест педаља (2,4 метра). За ђулад се говорило да су тешка дванаест центи (око 400 кг). Чим је топ био готов, чета од седам стотина људи, којој је било повјерено да се о њему стара, натоварила га је на кола која је вукло петнаест пари волова. Мехмед је био усхићен. Двије стотине људи је послато да поравнају пут према Цариграду и појачају мостове. У међувремену су, под Урбановим надзором, изливени и други топови, али ниједан неће бити тако огроман и тако чувен као ово чудовиште. Султанов занос био је несумњив. Више пута су га чули како изражава одлучност да буде владар који ће однијети ову за ислам највећу побједу. Из Једрена је кренуо 23. марта. Са посљедњим одредима своје војске стигао је пред бедеме града 5. априла.

У граду је атмосфера била потпуно друкчија. Призор саме османске флоте, која је крстарила Мраморним морем, и великих топова с Урбановим чудовиштем на челу, који су се клопарајући приближавали градским бедемима, казивао је становницима шта их очекује. Цар је чинио све што је могао. У јесен 1452. послао је изасланике у Италију да моле хитну помоћ. Одзив је био слаб. Папа Никола је желио да помогне а без Млечана је мало могао и учинити. Ниједна друга влада није обратила неку пажњу царевим молбама. Никаквог одзива није било. Ђеновљанске власти су се упорно држале политике дволичне неутралности. Постојала је нада да ће Јанко Хуњади, намјесник Угарске, искористити тренутак када су Османлије повукли безмало све своје трупе с границе на Дунаву. Али Угри су били ослабљени поразима при крају Муратове владавине. Ниједан од православних владара није био у могућности да пружи помоћ. Руски велики кнез је био сувише далеко, влашки кнез Владислав II био је султанов вазал и сигурно не би кренуо против њега, српски деспот Ђурађ је био још оданији вазал па је чак послао један одред војника да се придружи Мехмедовој војсци.

Крајем марта, док се османска војска кретала кроз Тракију, Константин је послао по секретара Францеса и наложио му да направи попис свих мушкараца, укључујући и монахе, способних да носе оружје. Када је сабрао спискове, Францес је установио да на располагању имају четири хиљаде девет стотина и осамдесет три Грка и нешто испод двије хиљаде странаца. Бројеви су ужаснули Константина и наредио му је да их не објављује. И италијански очевици дошли су до сличног закључка. Од неких осамдесет хиљада султанових војника и хорди његових нередовних трупа – велики град са четрнаест миља бедема требало је да брани мање од седам хиљада људи.

ОПСАДА

До четвртка, 5. априла, читава војска је била надомак Цариграда, а сутрадан, у петак 6. априла, започела је опсада. Опсада Цариграда трајала је педесет четири дана, од 6. априла до 29. маја 1453. године.

Изванредни стратешки положај Цариграда и јачина његових зидова често су спасавали Бизант, али само док је она надмашивала остале народе и у војној техници. Сада је техничка надмоћ била на страни Османлија. Топови су рјешавали све.

Снага топова султана Фатиха је изненадила обје стране. Већ до првог сумрака, мањи дио бедема у предјелу Харисијеве капије је био знатно оштећен, а до краја наредног дана и скоро потпуно уништен. Ипак, током ноћи, бранитељи града су их успјели донекле санирати. Наредних дана су настављени артиљеријски напади дуж бедема у подручју рјечице Ликос. Велики топови су били изузетно ефикасни тако да је за седам дана скоро потпуно порушен дио бедема у захвату увале коју формира Ликос. При опсади града, Османлије су користили укупно шездесет и девет топова организованих у четрнаест или петнаест батерија, распоређених на мјестима која су процијењена као најрањивија. Један од великих топова је био смјештен насупрот палате Влахерна, гдје је бедем био једнострук и гдје није било опкопа. Друго тешко оруђе било је испред шатора султана Фатиха, насупрот Романове капије. На боковима тешких топова били су нешто лакши топови. Османлијски артиљерци су их звали „Медвјед и медвједићи“.

Великом топу је требало два сата да се напуни тако да је могао да испали само седам хитаца на дан. Од њега Османлије нису имали онолико користи колико су се надали. У једном дјеловању он је пукао и убио свога творца Урбана. Османлије су га поправили, топ је наставио да пуца, али без Урбана тако да његово дејство није било оно право. Оруђе је трошило велике количине барута којег је требало стално допремати.

Осим тешких топова непрестано су дејствовали и мањи топови. Дневно је испаљивано 100–150 пројектила. Пројектили су израђивани од једне врсте црног камена који је вађен у каменолому на обали Црног мора. Од извађених камених громада клесари су израђивали камене кугле, након чега су бродовима допремане у луке на Босфору. Ту их је прихватао Заганос-паша и даље их воловским запрегама транспортовао до оруђа. Само један огромни топ је израђен у Једрену, а остали су одливени у логору под зидинама Цариграда. Османлијски инжињери су конструисали ливницу на терену која је врло брзо израдила још најмање један огромни топ и неколико мањих.

У четвртак, 12. априла, султан Фатих је наредио да флота изврши пробој у Златни рог. Златни рог је био затворен дебелим ланцем који Османлије и поред свих напора нису могли пробити. Приликом једног покушаја, 20. априла, дошло је до поморске битке у којој је бизантска флота однијела побједу која је у Цариграду изазавала велико одушевљење и улила браниоцима нове снаге.

Схвативши немоћ топова против високих бизантских бродова, султан Фатих је наредио инжињерима да конструишу оруђа која ће дејствовати убацном путањом. Тако су султан Фатихови инжињери израдили претечу минобацача који ће од тада бити кориштен у сличним ситуацијама.

Османлије су успјеле да 22. априла преко копна довуку већи број бродова у Златни рог па је почело бомбардирање града и са мора и са копна. Покушали су ући у град копањем тунела испод бедема. За овај посао су кориштени српски рудари из Новог Брда. Међутим, браниоци су схватили намјере Османлија па су прокопали контратунел, пресрели српске копаче, поубијали их и грчком ватром спалили подграде тунела. Након тога Османлије су одустали од таквих акција. По наређењу султан Фатиха начињено је неколико покретних кула, висине од око двадесет метара, постављених на дрвене точкове и обложених животињским кожама. Опкопи око бедема су већ одавно затрпани, па су куле пригуране до самих бедема. На свакој кули је било десетак најхрабријих војника који су се покушали пребацити на бедеме. Међутим, убитачна грчка ватра је осујетила овај покушај. Куле су потпуно изгорјеле.

Артиљеријска паљба по бедемима је настављена с несмањеном жестином. Без намирница које су долазиле из Галате, Цариград је сада био суочен с опасношћу од глади. Залихе су бивале све мање. Безнађе се све више ширило градом. Мала бизантска војска одупирала се неизбјежној судбини. Сам цар је борећи се на зидинама свог града показивао примјер одлучности и самопожртвовања ријешен да не наџиви ствар коју брани. Послије седмонедјељног јуришања почели су да попуштају бедеми опсједнутог града. Приближавала се коначна одлука.

Становништво у граду је тада запало у тежак очај. Коначно је јасно да помоћ са запада неће доћи. Организоване су свакодневне молитве у црквама и процесије по улицама. Како је очај бивао већи, процесије су бивале све масовније. Поново су оживјела стара пророчанства о пропасти града. Према једном пророчанству, град је требао пропасти онда кад на власти буде цар истог имена као и оснивач града, а то је управо сада. Оснивач Цариграда је био Константин Велики, а пропаст ће сада за вријеме Константина Драгаша. Друго пророчанство је говорило да град неће пасти у данима док се мјесец на небу повећава. На дан 24. маја био је пун мјесец. Божије давање је било такво да је управо те ноћи наступила помрчина мјесеца. Била је то морална катастрофа за празновјерне Бизантијце.

Да би у потпуности испоштовао одредбе шеријата и обичаје ратовања, султан Фатих је још једном послао емисара у град и понудио мирну предају. Настојао је избјећи непотребно крвопролиће и страдања оних који су били против даљег пружања отпора. Међутим, Константин и његови сарадници су били упорни. Цариград се нипошто неће предати.

ПАД ГРАДА

За коначни напад одређен је 29. мај. Исламска традиција од времена халифа Омара и првих великих освајања за вјеру прописивала је одређено поступање с покореним народима. Ако се град или област добровољно предају освајачу, неће бити опљачкани, мада ће можда морати да плате одштету; њихови становници могу задржати своје богомоље под условом да се држе одређених прописа о самим зградама. Али када се град освоји на јуриш, његови становници немају никаквих права. Освајачима се дозвољава три дана неограниченог пљачкања, а бивше богомоље, као и све друге зграде, постају својина побједничког вође који њима може располагати по сопственој вољи.

Од султана је војсци обећана несметана пљачка града која ће да траје три дана, за то вријеме сваки војник може да пљачка све што пожели, осим бедема и зграда које султан задржава за себе.

Првих неколико османских јуриша одбијено. Султан је непрестано међу својим војницима, час им је пријетио, онда преклињао. Онда је одједном дошла вијест да је рањен ђеновски командант Ђустинијани Лонго. То је био одлучни моменат, тада је Цариград пао. Цар Констанин је одмах дошао да га обиђе и да га моли да не одустане. Узалуд, Ђустинијани је био сувише тешко рањен, а његови војници су га однијели до луке и ту га укрцали на један од својих бродова. Ускоро су и остали ђеновљани почели да напуштају зидине. Цар и његови Грци остали су сами на бојишту. Тада је султан убацио у борбу своју главну резерву, јањичаре, па су ове елитне османске трупе успјеле послије тешке борбе да се попну на зид.

Група од педесетак Османлија успјела ја да пронађе капију, веома малу, звану Керкопорт и да кроз њу уђу. Како је она остала отворена, то нико није знао да одговори. Углавном кроз њу је грунула бујица османске војске, а неки од њих су се одмах попели на кулу изнад улаза и истакли султанов барјак. Тога момента град је био осуђен на пропаст. Необуздана гомила османских војника послије пролаза кроз отворену капију разлила се као ријека по улицама града. Ништа није могло да их заустави. Цариград више није пружао отпор.

У том јуришу погинуо је и цар Константин. Њему је одсјечена глава и натакнута на стуб да би сви могли видјети да Бизант више нема цара. Непознато је где се налази гроб овога посљедњег бизантског цара. Османлијски хроничар и очевидац заузимања Цариграда Турсун-бег наводи да је Константин покушао побјећи према Златном рогу и укрцати се на једну од лађа које су значиле сигурност. На путу до бедема, пресрели су га османлијски морнари и убили.

Ма каква истина била, султан Мехмед је био задовољан што је цар Константин мртав. Сад је он био не само султан него и насљедник и посједник древног Римског царства.

Првог дана освајања Мехмед II је прошао кроз град на челу поворке, прекратио његово пустошење и упутио се у Аја Софију да се ту помоли. Саму цркву је претворио у џамију и огласио: „Од сада ће моја пријестолница бити Цариград.“ Бизантско царство престало је да постоји.

Бизантијски хроничари су забиљежили да се, након освајања града, догодио страшан покољ, безобзирна пљачка, силовања и пијанчења. Османлијски хисторичари једва биљеже понеки недостојан чин појединаца, док сваки облик опћег дивљања потпуно искључују. Анализирајући све наводе Бизантијаца, нисмо склони повјеровати у њихову интерпретацију догађаја. Безобзирна убиства су искључена због тога што ислам строго забрањује убијање нејачи, а дозвољава заробљавање. Поред тога, много је корисније заробљавати грађане и касније узимати откуп за њих, него их убијати. Према неким наводима, заробљено је око педесет хиљада становника града.

ЗАКЉУЧАК

Пад Цариграда 1453. године представља хисторијску прекретницу у многим аспектима, почев од тога да се у његовој опсади први пут употријебило ватрено оружје, до тога да са нестанком Бизанта нестаје и искључиво кршћанска Европа, на чије је тло је поново снажно ступио ислам. Освајањем Цариграда (и колонија италијанских градова-држава у њему) и Босфора Османлије су пресјекле главну трговачку везу западне Европе са Азијом. У жељи да нађу други пут до Азије, многи европски морепловци ће организовати серију експедиција, од којих ће једна резултирати открићем новог континтента, Америке. Велики број учених људи из Бизанта који су пред Османлијама побјегли на запад носећи са собом мудрост хеленизма, биће један од катализатора појаве хуманизма и ренесансе у европској култури. Уторак, дан када је пао Цариград, је за Грке и дан данас несретан дан.

 

 

 

 

historija.info

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име