Шабац – Србољубу Туфегџићу кумовао је пуковник Драгослав Рачић, командант Церско-мајевичке групе корпуса ЈВуО (Југословенске војске у отаџбини), чији је један од највиђенијих официра био његов отац, мајор Војислав Туфегџић, командант Церског корпуса. Србољуб је рођен крајем октобра 1941. године у планини Бобији, на крштењу му је чинодејствовао јеромонах Георгије Бојић Џиџа, предратни старешина манастира Троноша и командант Прве Јадарске бригаде, а готово све време рата провео је у четничким јединицама. Слом ЈВуО, како судбина зна да удеси, преживео је захваљујући непознатој партизанки.
Вероватно најмлађи српски четник – на сачуваним фотографијама из тог времена Србољуб је у пуној војној спреми, с коњичким карабином, пиштољем и бомбама око појаса или с очевим аутоматом „МАБ 38” – одавно живи у САД. С времена на време дође у Шабац и то је увек прилика да с пријатељима и познаницима подели сећање на ратне дане.
Туфегџићи су из Штитара, села између Шапца и Богатића, у којем је 1914. године родђен Србољубов отац Војислав. Деда Чедомир и баба Даринка били су узорни домаћини, а имали су још једног сина – Божидара, који се старијем брату придружио средином рата и погинуо истога дана када и он, као и ћерку Жикицу, учитељицу. Војислав се пред рат оженио Драгославом Цаном Машић из Шапца, несвршеном студенткињом медицине.
„Изузев кратког периода који смо провели код мајчиних родитеља у Шапцу, она и ја смо све време рата били с очевим четницима у планини. Носила ме је на рукама, а после борби је лечила рањенике. Имао сам четири године када смо у Босни и она и ја добили тифус. Пеницилин је значио спас, али га је било тешко набавити. У једном тренутку остале су јој свега две ињекције. Плашила се да то неће бити довољно за обоје, па је одлучила да обе ињекције да мени. Свесно се жртвовала да бих ја преживео”, каже Србољуб, који је ту причу чуо касније од четника који су успели да прођу босанску голготу.
Супруга четничког мајора Војислава Туфегџића умрла је у зиму 1944. на 1945. годину. Србољуб нам каже да је сахрањена у порти православне цркве у Модричи, али да данас тамо не постоји никакво обележје. „Преко пута цркве, после рата, налазила се зграда Озне. Без обзира на последице, покушавали смо да нађемо мајчин гроб… Међутим, нисмо успели, јер је тај плато код цркве већ био прекопан”, наводи наш саговорник.
По наредби Војислава Туфегџића, који је након постављења Драгослава Рачића за команданта Србије произведен 1945. у команданта његове дотадашње групе корпуса, бригу о дечаку преузео је један од четника. У одсудним борбама, после слома ЈВуО на Зеленгори, тај војник, који је био рањен или се уплашио, написао је на комаду папира да је Србољуб син мајора Туфегџића. Затим га је покрио грањем и оставио испод једне букве.
„Можда је и то прича или се стварно сећам. Не знам. Пуцало се на све стране, па сам био јако уплашен. Вриштао сам… Наишли су партизани, чули ме и извадили из грања. Дали су ме једној курирки, која се о мени старала све док нисмо прешли Дрину. Она ме је и однела у Штитар, код бабе и деде. Међутим, никако нисам хтео да се одвојим од ње, па су је баба и деда замолили да легне са мном и да ме успава. Та жена је вероватно касније погинула, јер да је другачије, убеђен сам да би некада дошла да ме види”, прича Србољуб.
Његов отац Војислав успео је да преживи босанску голготу српских четника и да у селима око Дрине настави борбу и после погибије Драгослава Рачића, па и вести о смрти врховног команданта, генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Настрадао је у новембру 1946. године, упавши у замку коју су му у атару поцерског села Бела Река поставиле снаге КНОЈ-а. Истог дана убијен је и његов брат Божидар, као и сва седморица четника из пратње.
Србољуб Туфегџић је после рата од очевих родитеља у Штитару прешао код мајчиних у Шабац, где се школовао. После завршене Економске школе оженио се и добио ћерку, којој су дали име по његовој мајци Драгослави. На позив ујака, потом, породица се одселила у САД. Крајем седамдесетих година прошлог века пожелео је да се врати у Шабац, али како овде није могао да се запосли, поново је отишао у Америку, где и данас живи.
Србољубов блиски рођак је и Јанко Туфегџић (1907–1944), истакнути предратни књижевник и дописник „Политике”, такође официр ЈВуО, који је све време рата у Церско-мајевичкој групи корпуса био задужен за пропаганду и уређивање часописа „Глас Цера”. Иако не много старији, Јанко је био стриц Војиславу Туфегџићу, на чији се позив прикључио четницима.
Јанков отац Драгољуб био је свештеник у Бадовинцима, а мајка Персида кћерка јединица писца Јанка Веселиновића из Салаша Црнобарског. Јанко се 1943. оженио свршеном матуранткињом шабачке гимназије Зором Новаковић и добио ћерку Планинку (преминула 2015), а од новембра 1944. изгубио му се сваки траг.
politika.rs/sr
