Дошли сте кукавички, под плаштом зла, црнокобни и похлепни.
Тело ми, без анестезије сечете и рањавате, кости ми ломите, плетенице кидате….
Не, не вриштим, не ропћем, не плачем…. Пркосно трпим. Да молим нећу.
Сваки рез крв ми, из тела, излива, али крв је то Светог кнеза, Христових витезова, уцвељених удовица, гладних сирочића, слепих монаха, похараних сељака, гуслара и витих монахиња.
То ја Косова крв, мученики аманет, и из сваке капље божур ниче, и сваки божур ‘Христе мој’ – кличе.
Борих се молитвом и постом, делима, песницама, ал’, кукавички соју, забранисте ми улаз у Свету земљу моју.
Из очију крваве ми сузе теку, да потопе Дрим реку.
Вучете ми тело, кидате на делове, али испод почупаних ноктију, у ранама гнојним, оста Метохијска земља плодна и груда предака ми родна.
Раскомадајте ме, сеците, мучите и под земљу спустите. Али винућу се и дићи, до Дечана, Зочишта, Грачанице, Пећаршије и Призренске богословије – стићи ћу.
Прађед ми је капетан у Призрену био, сваки кутак Косова и Метохије, мени је мио.
Живот је живот док га часно водиш и ка Богу походиш.
Идем, да дођем, хоћу да пођем и у моју земљу опет дођем.
Не дам Свето место то, не дам очињи вид, проклетници убио вас стид.
‘Христе Боже, Распети и Свети, моја душа ка Косову лети… “
