Урвине и олује животом галопирају. Смењују се мирна и спокојна времена са турбулентним, тешким, тегобним… али тако је то у животу било, и, увек, биће.
Најезде тмине и грмљавине, севају муње и боли, корбач муке шиба данима, месецима.
И скупи се човек у чауру, хвата се за сламке спаса, тражи савет, помоћ, утеху, силу да издржи. И тако, лево – десно, тумара, од човека до човека, од савета до савета. Очајава, косе чупа, избезумљено лута, а нигде, чини му се, правог пута.
Затварају се врата, спуштају се ешалони, гаси се светло, посустаје разум, клацају колена.
Где гледаш човече?
Где спас тражиш?
Где луташ, плуташ,тонеш, у живо блато зарањаш!?
Зар не видиш сјај који из Господа милује и бодри. Не чујеш ли милозвучну утеху Мајке Божије. Крикни молитвом, ка Господу испружи руке, сузом Оцу се обрати, на пут спаса се врати.
Нема муке те коју уз Господа нећеш пребродити, нема таме коју Господ неће осветлити, нема ране коју Мајка Блага, мелемом љубави своје, зацелити неће.
Усправи се, на ноге чврсто стани, у Литургију, ко’ птица гнезду свом, пожури. Молитву искрену запој, причешћем се воздигни… Кандило упали, тамљаном кућу окади, Богу заблагодари.
То је зрак који се дисати мора да би се живело, победило и радовало.
Мали смо и без Бога слаби, рањиви, изгубљени.
Само у Господу је снага.
