Има људи који стално стоје у месту. То је као да су зацементирани у својој непроменљивости, омеђени сопственом млакошћу.
Сви морамо, ако желимо, нешто да мењамо, кренути од себе.
Можда неће увек бити одговора на питање: зашто, али биће што би рекао, наш велики, Иво Андрић, знакова поред пута.
Нико не жели да плута, као грана, у мору живота… Сви би ми да запливамо. Али за то треба научити да пливаш, имати смелости да зарониш и, на крају, отиснеш се ка пучини.
Није, увек, лако и једноставно, али је неопходно.
Крени и то је то.
На жалост неки људи о променама само говоре, просипају речи и губе време у испразној причи, или, што је још горе, да би себи олакшали почињу поистовећивати друге са собом, без да имало познају те друге.
‘Ја сам усамљен’, али то ћу приписати и другом, како бих се ја лакше осетио у свом муљу… Па, не може тако… Крени, отисни се, запливај… остави друге, ради на себи!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име