Концепт живљења мења се из дана у дан, под утицајем свега што нас окружује и свега чему дозволимо да уђе у наш животни, а самим тим, и духовни простор.
Манипулације: речима, делима, истинама, лажима. Све се узбуркало, дајући другачију колоритност стварности, другачију перспективу живота.
У том, свеопштем, метежу, а у изобиљу информација, импресија, мишљења , укуса, схватања, изгубило се право и истинско значење много тога.
Лако нас обиље изокрене и упаднемо у бунар духовног сиромаштва, чујемо ехо али праву реч не.
Млаки а одвећ бучни, скромног размишљања а крупних речи, изменисмо смисао много чега.
Подвиг је постао победити другог, бити бољи, богатији, моћнији, ма шта то за сваког од нас било.
Све је мало, сви хоће нешто више.
И тако разметљивост постаде нова скромност, хвалисавост нова смерност, егоизам нова солидарност.
Пречице до циља једини пут, који већина, сада користи. Па тако дођосмо и до страдања.
Шта је страдање? Не, оно што заиста и уистину јесте. У општем преображају свега тако човек измени и значење страдања, наравно у складу са временом у ком живимо.
Па страдање постаде не отићи на летовање, не купити дуплекс, немати најбржи ауто, путовати дуго до посла, не успети да купиш нешто на попусту, носити прошлогодишњу хаљину, прескочити зимовање. Прозаично и патетично.
Наравно да то није страдање већ размаженост. Тако лако смо направили пукотине у духовној сфери да су нам у животе продрле све те фенси, cool, must have наметнуте вредности, ствари, догађаји да смо изгубили компас и одлутали.
Страдање је замењено размаженошћу као нешто сасвим прихватљиво.
Жалосно због ближњих који уистину страдају, док, многи од нас, лако, као дланом о длан, протурамо размаженост као страдање.
