Заболи! Повреди те, што би песник рекао :
-Уби ме прејака реч!
Нека, проћи ће… Све прође. Нек боли, али уминуће бол, остаће мали ожиљак као опомена да будеш бољи, другачији, паметнији, смернији…
Није крив ко те повредио, крив си сам.
Крени даље.
Једини проходан правац – напред.
Пусти што је било. Застани и размисли, живот иде, неће стати…
Зато крени и ти. Свака бол прође…
Можда је време да прођеш све, да проживиш душом, да одболиш…
А онда, дође јутро, дан, минут, покидаш све везе са болом и полетиш у ново небо…
Издржи, одболуј…
Отвори се кавез бола, ослободе се крила и… полети…
Кажи збогом и настави даље…
Све прође, само остани човек, остани истинит и не замерај…
И иди, полети, одлети…
Узлети и отиђи, остави све и отвори нова врата живота.
Видимо се, некад, негде, као другачији, као бољи, као слободнији, као исцељени…
Нек ти Бог и људи опросте…
Збогом људи добри…
Опрости те ми…
Одлази и рашири крила.
Пођи, пут је проходан, само настави…и не осврћи се…
