Сасвим обичан дан. Нов, свеж, мирише као тек испечен хлеб.
Казаљке полагано у круг нови крећу, клатно ритмично се њише, а мисли ми све тише.
Умукну бука сва, благодарна молитва из срца се пода.
Дишем, живим, сунце гледам и Господу благодарност журим да предам.
Благодарим Оче, на очињем виду, на минутима новим, на чају, што се лагано из шољице дими.
Благодарим на сестрином пољупцу, на братовом загрљају, на љубави овој и, бескрајној, доброти Твојој.
Радост доносиш мени, и само желим да угодим Теби .
Посрнем, паднем, застанем, згрешим али покајањем и молитвом теби летим.
Роде у поход крећу, изнад кућа облећу, људи на посао журе, сви негде грозничаво јуре.
И све ново јесте, ни истог прозора ни цесте, само живот који пулсира градом и љубав над твојим стадом.
Цртам лепоту живљења, свесна, колико је творевина Твоја заслужна дивљења.
Борба сваки дан јесте, и, понекад су луцидности тесне, али чујеш сваку реч, шапат и мисао, и свесна тога, у свему налазим смисао.
Могу ли бити боља но јуче, хоћу ли праведније данашњом стазом ходити, хоћеш ли ме, Ти, молим Те, ка томе водити….
Дани се нови дан, под крошњом магнолије стојим и благослове бројим. Бројни су, многи су, малој и слабој мени дати, и падам да ноге Ти љубим, да Теби служим, јер живот је мој дар и хвала Ти, Добри и Благи, на свему што примам, а довољно је то, што Тебе имам.
