Пост је опет.
Уноси то неку радост али и одговорност.
Свети оци и мудре главе, рекли су много о посту, значају поста, значењу и сврси тог подвига, да би било, заиста, не промишљено да причам, ја, мала, грешна о томе.
Моја прича је субјектувна, моју причу говоре људи око мене, колико и ја.
Да мудрујем нити желим нити имам право, а ни довољно знања за то… Могу само да казујем оно што осећам, делим са драгим ми људима и оно што људи, у разговору поделе као свој доживљај, лично искуство.
Радујем се, увек, сваком вишедневном посту,кажем вишедневном јер среда, петак и једнодевни посни дани, су једноставно не одвојиви део живота, уткани у сваку пору постојања, толико да ту више нема шта да се каже.
Радост, ентузијазам, неко свечано осећање увек су део поста. Није ми тешко, шта више, уживам у томе. Не недостаје ми ништа од хране, а и зашто би, толико тога има, да се, заправо не лишавам ничег. Пост, када већ говорим о храни, дониси и ону симпатичну кулинарску креативност, па буде интересантно комбиновати намирнице, смишљати нове укусе, спајати нове ароме.
Али, доста о тој страни поста, то је део нашег подвига уско повезан са духовном сфером, и тако треба прићи посту и тако га прихватити.
И, наравно, у договору са својим парохијским свештеником или неким другим духовником приступити посту како нам наш пастир и наше снаге допуштају.
Наравно, важнији, есенцијални део поста је духовност.
Литургија ми је као птици крила.
Појачам молитву, трудим се да сваку прилику за добро дело искористим и помогнем, како и колико могу.
Нешто ново научим и искуствено проживим.
Стално читам, али пост ми увек отвори неке нове стране, неке нове духовне великане доведе у мој свет, отворе се нова врата духовности, одшкрину се, до тада, не знани прозори…
Лепо је, заиста лепо.
Још лепше је када су ту људи који деле ту радост и лепоту, са којима узрасташ заједно, весело и у љубави. Свако нечим допринесе.
Можда је најлепша та сједињеност у нечем тако узвишеном и спасоносном. Та радост, што неко почиње да пости по први пут или радост што неко дете, нежно и лагано улази у веру, почињући благи, детињи пост.
Дивно јесте. Радосно јесте….
Било би лицемерно рећи, да сво време поста прође тако глатко, без и мало осцилација… Наиђу искушења, догоде се питања, умор, посусталост… Тренутци када поклекнем, паднем и у том паду раздерем колена, разбијем нос, почупам си уши…
Али и то је део, ког се не треба стидети, не треба се предавати, повлачити.
Човек сам и део мог палог и слабог бића је и сав тај критични рингишпил догађања…
Но, све иде у пакету, све доноси плод и корист и све води истом циљу.
Пост је опет.
Душа другим ритмом добује по сатима и данима живљења, али на крају, и овог поста, је не описива радост, безгранична љубав и загрљај Господа нашег.
