Поетика источног ветра
гуши усијани асфалт.
Подеране жуљеве мисли
онеспокојава слутња у
додиру прашине пролазности.
Дојахаће јасноћа ношена
кишом прохујалог сата.
Мрежњача ока залутало
тражи заклон од светлости надолазећих убода времена.
Надахнуће стеже обруч око неспокоја и
падају одбрамбени зидови
да оставе простор новонасталој стварности.
Живот се издиже изнад самих наших
перцепција и води нас у хармонију са Богом.
