Мрвимо живот сваког дана, па онда прикупљамо мрвице, као да поново можемо саставити комад хлеба. Али мрвице су мрвице, и више нису хлеб… Нити смо ми исти када се тврдокорно распадамо на комадиће личности јер дозвољавамо да нам его буде примарна сила живота.
Као ваљак прегази нас сопствена маловерност, тврдоглавост, заглављеност у заблуде.
Стисну невоље, гуше проблеми, разарају искушења. Онда дође ламентирање над сопственом судбином, тражење утехе, вапај за помоћ, разумевање, солидарност.
Колико нас се, тек тада, сети молитве а та молитва, обично, каже: „дај, молим Те… помози, спаси… Не могу више, не знам како, куда, са ким… Помози Боже… Реши ми ово, погурај оно, подари, удели…”
И све је само списак жеља и потреба, а не искрена, чиста молитва.
У сваку реченицу уткана је реч Ја.
П о г р е ш н о!
Не може тако, не треба тако.
Не како ја хоћу већ како Господ хоће.
И не: ја желим…
Утишајмо се, отворимо окна душе, скинимо паучину са срца и у молитви питајмо: „Шта Ти Господе желиш да урадим?
Стрпљења, љубави, послушања и Господ ће ти рећи.
Зато не како ја хоћу, али, да :шта Господ од мене очекује да урадим.
Једноставно, искрено, с љубављу…
Таква је молитва из срца, то је све што треба тражити.
