Шапат празнине душе, време ће претворити у јецај, јецај у крик, крик у бесмисао и лагану духовну смрт.
Све изобилности света, рупу у души и промају у срцу не могу надоместити.
Гротескне забаве, адреналински хобији, све могуће замене, за живот у миру духовном, неће донети тај мир.
Време ће само продубити празнину и направити кањон изгубљених покушаја и бездан пораженог ега.
Смисао живота је душа пуна љубави, срце узнесено у молитву, мисли упућене Богу.
Пролазни смо, ситни, прашњави, сујетни, апатични. Нема радости ако нема вере.
Ништа није немогуће ономе који верује.
Све је доступно ако љубави се држимо, заједницу градимо, зидамо храмове у себи, у породици, граду, селу…
Један је пут спасења, само једна стаза радости…
Црква, свете тајне, Литургија, Тело и Крв Христова.
Нема замене за то.
Шта веће и боље и спасонисније од тога има?
Ништа… Само чамотиња, инстант усхићење, преварна срећа, тужна стварност.
Нема замене за Бога.
Нема замене за свете тајне.
Нема замене за живот у Цркви.
Позвани смо, Божијим даром, да живот живимо и утремо стазу за живот вечни, зато не скрећимо са тог пута.
Следимо путоказе које нам Христос оставља сваким удисајем, пратимо тај пут, слободни – онако како нас Он створи и приклонимо се Цркви, мајци, дому, радости…
Оставимо све бесмислене сурогате, све безначајне привиде живљења, све искривљене призме данашњице, јер : „Све нам је на вољу, али није нам све на корист“.
Привијмо се Литургији, радосно приступимо светом причешћу, одлучно уђимо у Цркву… То је, онај пут који је калдрмом радости поплочан.
Једино, исправно, истинито…
Вера, љубав, нада…
Нема замене за то…
Само тако запојаће душа, срце откуцавати радошћу, једино тако живот је живот, а не тешки самар бола…
Нема замене…
