Знате онај осећај када вас клацкалица вине у висину, а у вама усхићење и радост.
Затим претегне друга страна, осетите додир тла и жељу, да се, опет, винете што брже у вис.
Тако је некако и у животу.
Свима нам прија онај замах, висина, тај тренутак када смо виши, када пукне поглед, па желимо што више да се задржимо ту и што пре вратимо, па, из све снаге, мењамо ритам, убрзавамо, да се што чешће нађемо на оној вишој страни.
Све се, нашом вољом, слободом избора и снагом и у животу некако тако клацка.
Бирамо сами, то је слобода, а од нашег избора зависи да ли ћемо уживати у позицији висине, усхићењу, радости или ће нам патике дизати прашину и колена болно ударати о тло.
Слободан си човече – бирај!
Одабери, шта ће доминирати:висина, поглед изнад прозаичности или прашина и седење на тлу.
Није тежак избор, тешко је надвладати оно што нас вуче тлу и прашини.
А шта нас то, готово магнетски држи у том облаку, суве, неплодне прашине? Грех, маловерност, млакост, пакост, сумња, кукавичлук, страх.
Радост привлачи, али снага се колеба, слобода ти у рукама, али малодушност кочи.
А све је тако једноставно, тако лако, отвореног пута.
Литургија, молитва, пост, исповест, послушање, смирење. Ето висине, ето оне радосне позиције, ето како пуца поглед у небо, у пропланак, у плави облак, у птицу у лету и светлост у свету.
Клацкамо се, стремимо горе, али победимо своје слабости које нас, са друге стране клацкалице спуштају доле, побегнимо од прашине и клечања по тлу.
Слободом се не клацка, слободом се, уз Божију помоћ подиже у висине.
Будимо вернији, будимо врелији, будимо Божији. И будимо на вишој страни клацкалице.
