Кажу :“ луда глава срце не слуша“. Да, срце прича, ал’ мало је оних који га чују.
Свет се завртео у свом ходу декаденције, па срце, празно, ољуштено и сиромашно, човек одгурну у страну.
Неке беле кошуље снова, посивеле су од џађи чекања, неке избледеле фармерке још се надају наставку путовања, а негде, паучином обавијена, шкриња човековог трагања, чека прави кључ да је отворе.
Душа жедна, гладна, празна, чежњиво тежи да опет оживи и напуни плућа кисеоником вере.
Касапи човек време, као шните :време за посао, време за породоцу, па откине мало за безобличну забаву, штрбне ту и тамо за грех маскиран ординарношћу и цури време као песак у пешчаном часовнику.
Уштиркане мисли, испеглана спољашњост, имиџ за похвалу, а у човеку туробна празнина, вапи као на Мунковој слици ‘Крик’ и тражи смисао и сврху. Утамничена постојања, клонирани изгледи и иста пустиња у нутрини.
Без оријентације тражи се неко зелено поље, нека млада стабљика храста, пурпурна светлост спасења.
Пролази се поред цркви, пропусти се Литургија, заборави се осенити крсним знаком, не усуди се рећи : „Помаже Бог“!
Вир бесмисла увлачи све дубље, а мирна вода живота на прстохват је.
Када прође време, када батина живота пукне по леђима, када шамари празнине оставе трагове на лицу, када ударци живота модрице посеју по телу, сети се човек да је време прошло.
Када време прође…
Не, време за веру, за покајање, време да Бога, молитвом и тежњом, трагањем и подвигом призовемо у живот, увек је право време.
Литургија, Свето причешће, мајка црква,
светоотачко знање, ту су, спремни и када време прође, јер Бог мери време другим тасом, и време за проналазак пута не прође. Довољно је желети, тежити, чезнути, посртати, клечати, устајати, падати, котрљати се низ падину, али не одустати.
Само Црква има пут који кроз истину води у живот вечни у живот са смислом и сврхом, живот са љубављу и радошћу.
Сваки другачији пут, па чак и онај који стреми, тежи и вапи ка Богу, ако је мимо Цркве нема снагу, светлост и стазу да човека одведе на прави, спасоносни пут, јер само се тако усавршава свако наше добро стремљење и дело, сваки труд, само тако душа налази дом.
Радост је само где се оре речи:
„Ја сам пут и истина и живот“(Јн. 14,6)
