Брзина ветра није пресудна
за осећај страха.
Таваница која
прокишњава упија
вибрације кише.
Све се љуља ко’ да свира
свирала старог пастира.
Идемо лагано у
камениту зору
као пахуља на отворено
поље.
И нема хероја ни херојина
само људи мали
обучени у сивило.
Копачи извиру из
угла зидова урушеног
појилишта зверова.
Коцка леда плута
површином чежње.
Песма и речи се троше
као дрвена бојица.
Потреба неких усана
звечи у тишини.
Бежање као почетак
ноћног урлика.
Није нестало ништа
све је постало чаша
испуњена сатима.
Истрошена ствар
са руба сна.
Нек стану трајања
док јутро се јутри.
Тамне окове раскида род
Спасење доноси само
Бог.
