Игра је, заправо, цели наш живот.
Како једном неко рече: „Треба се играти, Бог воли игру…“
Задовољство се смењује са трагањем, прича са појањем, претрпљене туге са веселим осмехом.
Играш се, од јутра, са даном који ти, добротом Божијом покуца на врата постојања, играш се са ближњима, децом, па, што да не, и са собом.
Оптимизам и радост игру чине животном и зрелом као летње класје.
Неке се игре заврше, смене их друге, неке трају константно, а неке имају полувреме…
И шта са тим играма које имају полувреме?
Понекад застанеш, предахнеш, улијеш снаге за следеће полувреме. А понекад размишљаш:да ли наставити или као боксер, бацити пешкир, предати се и продужити даље. Питаш се да ли још припадаш истом тиму, да ли си равноправан са осталим саиграчима, да ли им, на крају, уопште и требаш.
Време ли је да промениш екипу или екипа жели да промени тебе…
Настави игру, дриблај, поентирај, скочи, уклизај, али настави…
Играј се, ма шта да буде.
Остани, отиђи, седи на клупи, чекај шансу, али играј…. Бог воли када се играмо, стварамо, радујемо, живимо.
Улети у ружу ветрова, опусти се и дозволи Богу да те води.
Можда нађеш праву екипу, можда промениш тим, можда тебе тим промени, шта мари, само се играј.
Од суза перле прави, од туге суптилне зарезе живота, од радости радост још већу.
И не постоји случајност, сваког дана идемо ка људима и местима које нам је Бог, одувек наменио и поставио у нашу игру.
Одлазим и остајем, путујем и мирујем.
Кажем ‘видимо се’, никад ‘збогом’.
Играм се, радујем се,волим, живим!
