Спава будан овај свет у обиљу које га духовно умртвљује.
Човек инсомнију заменио бесциљним сном у предграђу ништавила. И тако поспан тетура се, тражи светлост душе, размиче тамне завесе неспокоја.
Трага а не налази.
Позван је а не чује.
Очи отвара али мутно види.
Изгубљен у лавиринту света, века, радова, градова, циљева и промашаја, кроз прсте му радост, као вода, исцуре, и сли се низ похабани џемпер стари, саткан од мисли, трагања и падања.
Господ воли човека, даје му све што искрено, чиста срца и мирне душе иште, али заспали човек не осећа призив тај.
Похитај Господе, похитај, да разбудиш човека сваког, заспалог у маловерју, у греху, у тами, у безверју.
Господе спасавај те маловерне спаваче, те млаке ходаче, ораче, лењивце, очајнике, безнаднике, те људе сироте и никад будне.
Не остављај те изгубљене, погубљене, слабе, мале и велике, ситне и опустошене.
Нек одјекну звона, грлено, громогласно и јасно.
Пробуди људе успаване, да живе у љубави Твојој, да путем право ка Теби ходе, да нађу снаге нове.
Заспали човек пробудити се мора, нека га нова, у Литургији, чека зора, неко ново светило од Твога сјаја, нека нова стаза до спавању краја.
Заспали човек, тужан је и сетан, на сваком ветру ломан и ни мало срећан.
Причешће свето лек за живот увек је било, увек ће бити и тако заспалог човека пробудити.
Буди се човече из сна магловитог, не остај у бездану том, то није твој дом.
Буди се, човече заспали и вером светом радост у себи распали.
Бог ти живот на дар даде, немој сан да ти поклон краде.
Радост велика те чека, као непресушна река.
Господу се поклони и радошћу живота приклони.
