Када би ме неко питао како би требало описати Софију као главног и одговорног уредника портала Чудо, рекла бих да је та реч професионалац. Софија је радила као машина. Често бих је упитала у шали да ли је са овог света. Поред неоспорне радне етике, усудила бих се рећи и да је велики део рада, труда и залагања била љубав.
Софија је волела Чудо и веровала у Чудо. Софија је волела и своје уреднике, и своје колумнисте и све оне чије је приче објављивала. Жестоко би стала у одбрану било кога из Чуда, уколико би се и неко усудио и критиковати људе који га стварају. У суровом свету корпоратизма, где се све гледа кроз призму новца и користи, имати таквог уредника је верујте ми, најбољи осећај икада. Осећај да негде припадаш, да те неко цени, да те поштује. Од тебе се очекује само да у тексту не будеш претерано вулгаран, а можеш писати о било чему и бити објављен у једном пре свега, православном, па потом и хришћанском листу.
Хришћански портал и часопис где се пише и о култури, и о социологији, и о историји, и психологији, са путописима, личним искуствима и са личним ставом о свеукупној декаденцији данашње постмодерне. Само је Софија могла да обједини такве наизглед, супротстављене теме и окупи око себе такве људе. Не желим ни описивати колико то није лак посао. Због тога, а и због многих других квалитета, свет новинарства и културе остаће ускраћен за једног великог новинарског професионалца.
Кад бих требала да опишем Софију као пријатеља једном речју, то би била – људина. Није то само зато што је она приватно заиста била човек са великим Ч. То сви знају који је приватно познају. Него зато што кад си у невољи или проблему, обично су пријатељи који су до јуче били ту „заувек“ први они који побегну. Софија никад није побегла. Напротив. Ако треба у 3 ујутру, у три ујутру ће те питати ,Еј ћао, како си? Ево ја не спавам па реко’ да видим ако си будна хе хе“. То хе хе би ме увек орасположило. Софијино хе хе је нешто што је замењивало и ха ха, и мјао, и хе хе, и ваљам се од смеха, и још пуно тога. И у својим последњим данима, Софија је била хе хе. Често сам остајала затечена количином вере, достојанства и шале на сопствени рачун. Са све тим хе хе хе.
Тако сам била поносна на њу што је рак за њу хехе. Дивљење, просто ти дође да је загрлиш и никада не пустиш. Какво достојанство, каква победа духа над материјом, Софија! Високи критеријум си и овде поставила!
И даље ти се дивим. Баш ме брига што ти је непријатно хехе. Волим те заувек, Софија.
Овога пута без хехехе.