– Племенити мужу, бринем се – рекла је Марија обраћајући се Андреацију Сараценису, држећи бројаницу у руци. Ни процесија није успјела умилостивит, Светог Јураја. Он нас је напустио. Киша пада већ мјесецима. Толика вода… бринем се… доста је болести овде, упала плућа, астме, бронхитиса. Чини ми се да Котор шкрипи као плућни болесник, доста се лоших ствари дешава. Чини ми се да киша није престала откад је Теодора отета… Не знам шта да радимо.
– Видјећемо, у Божјим смо рукама. Она је знала да се моли срцем и да јој се молитва и жеља испуни – рекао је Андраци. Лице му се намрштило. Забољело га је срце. Окренуо је главу да му супруга не види сузе у очима.
Оне зоре кад је отета Теодора, пробудио их је топот копита који су одмицали у даљину. Помислили су да је неко дошао да освоји градске зидине. Андраци је отрчао огрнут плаштом пут зидина. За њим су трчале слуге. На зидинама никог није било. Чак ни на вратима од Ријеке. Топот се губио у зори. Отрчао је до капеле у цркву Свете Марије од Ријеке. Врата су била отворена. Унутра није било никог. Ни Теодоре. Из грла му се оте врисак толико јак да је пробудио пучане Которске и племство. Толико јак да је изазвао потрес. И са ловћенских литица се стијење окотрљало у море. Тек тад је схватио ко је био орао који је мјесецима стајао изнад Сјеверних врата и који је помно посматрао капелу.
– Теодораааа!!! – вриштала је племенита Марија, док су јој сузе капале низ лице. Гушила се. Није могла вјеровати да је Теодора отета. Њена дјеца Марија и Петар су је држали и тјешили.
Те ноћи почела је сипит киша полако, ситно. Падала је данима из мјесеца у мјесец. Од силне влаге редом су се разбољевали. Влага се цртала по крововима палата, кућа, малим бутигама, зидовима, подовима. И онако у недостатку сунца град је изгледао сабласно, ријека набујала, извор…
Кад год би склопила очи Марија видјела би Теодору у капели, у дугим вештама до пода. Разговарала је са Богомајком. Са плаве позадине Богомајка је гледала тужно, ширећи руке према њој. И молила се. А молитва јој се примала. За кога год је требало молила се.
– Теодора – говорила јој је мајка , са бројаницом у руци од малих ногу, не заборави ти си потомак лозе Андреаци. Чувај тијело твоје јер оно је храм Божји. Чувај и не удавај се. Ти знаш да је тијело женско јако оружје, поготово кад је чисто… недирнуто. Кад га нико не скрнави… чак ни мушки поглед. Док год је чисто чува и дом и град, не дозволи да те мрак заведе… да ти жеља надјача молитву. Не дозволи да те ико оскрнави јер си сад најача имаш љепоту и чистоту. Моћ молитве си осјетила небројено пута. Два најјача оружја су у твојим рукама…. чистота и молитва. Имаш душу анђела не дозволи да ти је затрују, да те подијеле.
Теодора је гледала њежно као срна, крупним очима са осмјехом на уснама, не вјерујући да јој ико може нашкодит, висе личећи на анђела него на дјевојку.
*
А са камена изнад врата посматрао их је орао. Причу о њеној љепоти, њежности донијели су трговачки каравани са собом који су доносили разну робу. И ову ову со за купање гледала је Теодора са мајком, нудио је трговац упаковану причу Судији, чије су уши жедно упијале причу о љепотици, лаконогој срни и подгријавале машту а која је највише времена проиводила у капели. Хтио је додирнут све што је она такла. Желио је… зато је послао свог орла, у кога је имао висе повјерења од свих дворана, кога је лично издресирао да је прати. Орао га никад није изневјерио.
Дукљански Судија је смишљао план како да се дочепа Теодоре, омамљен гласовима о њежној љепотици. Требао му је један такав цвијет да оплемени његову дукљаанску крв и двор. Да донесе отменост, префињеност, пажњу, културу, ведрину. Требала му је другачија жена од оних које су га окруживале. А орао му је јављао да је управо она оно што жели.
Једне спарне љетње вечери, узјахао је коња и са својом пратњом запутио се сјеверним вратима которским – вратима од Шкурде. Теодора је након усрдне молитве ослушкивала причу Шкурде. Данима је вукло да слуша говор ријеке, онај осјећај који јој је говорио да ужива сад јер више неће и дешавања на том улазу у град. Иза дебелих, камених зидова чула је ријетко топот копита, њиштање покојег коња који би прошао с те стране, више можда због шпијунаже него из неке потребе јер свако ко је требао улазио је на главни улаз а не на споредни. Ријетко је ко излазио са те стране. Нешто је вукло данима да се прошета калом око капеле и око цркве Свете Марије од Ријеке. Није примјећивала орла који је будно пратио сваки њен корак.
Ноћима јој је његова жеља улазила на врата њених снова. Крупан мушкарац, преплануо од сунца вршљао јој је сновима. Од његове појаве, иако су снови у питању, мјешала су се у њој осјећања…. пролазили су је жмарци…ломили њене бедеме… Његова жеља је била једнако моћна као и њена радозналост..
Жеља се полако ослобађала и радозналост и потискивала разум и упозорење. Бануо је у касним ноћним сатима, пред зору, у њену капелу, док се молила. Руком јој је прекрио уста да не вришти, пребацио је преко рамена. Изнио је из капеле, калом преко каменог моста, до коња и пратње преко капије. Подигао је на коња, док је она збуњена и послушна као мало дијете, ћутала, не схватајући шта се дешава. Од његовог додира, хватала је несвјестица и крв кључала… Била је у некој измаглици која је дешавању давала слику сна. Није имала снаге вриштат. Нешто јој је говорило да тако мора бит. Одјездили су у тренутку кад су се ноћ и зора раздвајали.. кад су први зраци сунца миловали Ловћен…
Теодорааа… јечао је сваки камен путем којим су прошли Дукљани…
Теодораааа!!! – губио се врисак у даљини док је дан освајао.
*
У јануару по великој киши бацио је сидро у которској луци млетачки једрењак. Носио је драгоцијен товар. У њему су биле мошти Св. Трипуна. Први пут након Теодорине отмице киша је стала. Морнари са једрењака три пут су развијали једра и три пут се дизало велики југо. Брод ње успијевао испловит. По благослову епископа Јована Андраци је отишао на разговор са млетачким трговцима.
Епископ Јован је предводио литију са моштима Св. Трипуна која је са пристаништа кренула ка цркви Св. Марије од Ријеке и вас народ которски, и старо и младо одило је за литијом, на поклоњење моштима. Први пут након толико мјесеци грануло је сунце онда је бура с брда кренула да очисти и однесе сву влагу которску и деболецу….
Андраци је нашао мајсторе који су саградили дом Св, Трипуну.
nekazano.me
