Психоанализа је метод истраживања ума (посебно несвесног), тј. терапеутски метод за третирање менталних поремећаја, путем истраживања интеракције свесних и несвесних елемената пацијентовог ума, тако што се потиснути садржаји освешћују, коришћењем постулираних техника (нпр. интерпретација снова, слободне асоцијације).
Психоанализа је једна од првих теорија личности и прва теорија личности клиничког порекла, иако се ослања на салонску спекулацију и самоанализу. Имала је велики утицај на даљи развој психолошке мисли, на културу и начин мишљења, и подстакла је стварање и других теорија личности. Сигмунд Фројд је утемељио психоанализу, посветивши већи део свог живота усавршавању ове теорије.
Психоанализа и њен творац
Сигмунд Фројд је рођен 1856. године у Моравској, као најстарији од осморо деце. Када је имао 3 године, његова породица се преселила у Беч, у којем је живео готово до своје смрти 1938. године. Овде је Фројд завршио студије медицине, са главним фокусом на неуропатологију. Године 1896. први пут помиње термин психоанализа, користећи га за свој нов и оригиналан терапијски метод. Остатак свог живота, Сигмунд је посветио психоанализи – радио је са пацијентима по седам до осам сати сваког дана, успут написавши 21 књигу и многе чланке. Током утемељивања психоанализе, Фројд није радио сам; његов ужи круг сарадника су сачињавали бројни психијатри и лекари: Адлер, Јунг, Абрахам, Џоунс итд.
Иако је психоанализа и дан-данас остала једна од најпознатијих теорија у области психологије, у Фројдово време је била подвргнута бројним критикама и оповргавањима. Фројд је стварао у време када је Беч био изузетно конзервативна, патријархална и ауторитарна средина са ригидним социјалним поделама, те су његове револуционарне идеје и експериментисање са хипнозом, кокаином и тумачењем снова биле дочекане са великим отпором. Неприхватајући неке од Фројдових основних концепата, убрзо су неколико следбеника одвојио од оца психоанализе и поставили су своје концепте, остајући запамћени као Неофројдисти.
Топографски модел
Прва фундаментална поставка психоанализе је топографски модел менталног апарата. Топографски модел подразумева да је психички апарат подељен у три система различита по особинама и функцијама:
1. Свесно – површински слој личности, који има малу улогу у развоју и функционисању особе; чине га мишљење и перцепција;
2. Предсвесно – састоји се од несвесних искустава која се лако могу претворити у свесна (блиска су „површини“, тј. граници између несвесног и свесног; сећања и ускладиштено знање);
3. Несвесно – најдубљи нивои личности, које чине веома рана искуства која су недоступна и каснија искуства која су потиснута. Фројд није открио овај појам – пре њега су о овоме писали Лајбниц, Фехнер, Хербат итд – али се први бавио садржајем и динамиком несвесних процеса.
Несвесно
Када се помиње психоанализа, међу широм јавности је распрострањена метафора о свести као врху леденог брега, док је већи део „под водом“, те и најзначајнији. Међутим, сам Фројд није искључиву пажњу посветио несвесном, занемарујући свесне процесе. Он је тврдио да поменута 3 система (свесно, предсвесно и несвесно) и њихови међуодноси јесу кључни за разумевање психичких збивања, њихове динамике и смисла. Иако се много тога значајног дешава на несвесном нивоу (страхови, жеље, потребе), један од основних циљева психоаналитичке психотерапије јесте да се несвесни садржаји учине свесним.
Несвесно је систем са специфичном природом, функцијама, циљевима и механизмима. Његов садржај чине менталне репрезентације нагона и жеља које су неприхватљиве за етичке норме личности (углавном из раног детињства – сексуалност и агресивност). Овим садржајима управља примарни процес, који се испољава кроз остварење жеља у сну или магијском мишљењу.
Примарни процес не прати принцип реалности, већ искључиво принцип задовољства. Процеси у несвесном су безвремени, не мењају се кроз проток времена и нису хронолошки уређени. Фројд тврди да у овом хаотичном систему нема противречности, већ да једна до друге стоје некомпатибилне идеје које се не потиру међусобно. Ове представе су набијене енергијом и константно покушавају да доспеју у свест и овладају понашањем, у чему не успевају захваљујући потискивању и цензури. Цензура није увек у потпуности делотворна, те ови садржаји понекад пробијају свој пут до свести, у искривљеном облику, односно у виду симптома, снова, омашки, симбола и слично.
Несвесно као појам је данас општеприхваћено у многим хуманистичким наукама, уметности, филозофији и свакодневном животу, те многи имплицитно подразумевају да постоје емпиријски докази за његово постојање. Фројд се трудио да своје ставове заснује на чврстим чињеницама. Међутим, чак је и он у више наврата писао о несвесном као хипотетичком конструкту, без прецизне теоријске и експерименталне потврде. Наводио је могуће доказе за постојање ове структуре (нпр. постхипнотичка сугестија), али је и дан-данас она остала на нивоу претпоставке.
Структурални модел личности
Можда најпознатији део психоаналитичке теорије јесте управо структурални модел, који је настао као усавршевање тополошког модела. Фројд је поделио ментални апарат на три релативно независне области: Ид (Оно), Его (Ја) и Суперего (Над-ја).
Пре Фројда, о Иду су расправљали филозоф Фридрих Ниче и аналитичар Георг Гродек, те се Фројду не приписује заслуга за откривање овог термина. Међутим, у психоанализи, Ид представља најстарију инстанцу личности, онај вид психичког склопа какав постоји код одојчета и који чини основу за каснији развој личности. Фројд га описује овако:
„Ид је мрачни, недоступни део наше личности. Оно мало што о њему знамо, сазнали смо изучавајући рад сна и стварање неуротичних симптома. Од тога већи део има негативни карактер и може се описати као супротност Ега. Иду се приближавамо упоређењима, називамо га хаосом, котлом пуним узаврелих импулса. (…) Са стране нагона, Ид се пуни енергијом, али нема никакву организацију, не производи никакву заједничку вољу, већ само тежњу да задовољи нагонске потребе придржавајући се принципа задовољства.“
Са развојем Ега, принцип задовољства бива замењен принципом реалности. Главни задатак Ега је да, поштујући овај принцип, тј. стварност и моралне вредности особе, задовољи нагонске потребе Ида, кроз постојеће могућности. Его не господари у потпуности Идом, с обзиром на то да настаје раслојавањем из Ида у додиру са спољашњим светом. Такође, Его нема сопствену енергију, већ усмерава постојећи либидо, чији је извор Ид, како би пронашао оптималан начин за задовољавање нагона. Док је Ид у целини несвестан део личности, Его се простире кроз сва три система (несвесно, предсвесно и свесно).
Трећа инстанца личности је Суперего који садржи идеале и моралне вредности интернализоване током одрастања кроз васпитање и социјалну интеракцију, примарно са родитељима. Суперего се развија око 6. године и његова главна улога јесте унутрашња регулација моралног понашања. Има три функције: самопосматрање, савест и Его-идеал. Супротно очекивном, Его-идеал није оно што би сам Его желео да оствари, већ је образац који особа мора да постигне да би личила на људе којима се дивила у детињству, и наметнут је родитељским утицајима.
Покретачи
Психоанализа тврди да људско понашање није случајно, већ је увек усмерено ка некоме и подстакнуто нечим, чак и када је покретач у несвесном. Покретачи су углавном потребе за постизањем задовољства и редукцијом напетости (тј. нагони и инстинкти). Инстинкти су урођени, биолошки покретачи, који морају бити задовољени како би се постигла физиолошка и психолошка равнотежа. Фројд је истицао два инстинкта као најбитнија:
1. Инстинкт живота (Ерос) – енергија која води особу ка очувању и репродукцији.
2. Инстинкт смрти (Танатос) – енергија која је усмерена ка смрти или повратку у анорганско стање. Инстинкт смрти може бити усмерен ка другима (агресија) или према себи (депресија, соматизација, ризична понашања).
У понашању људи се уочава хидраулички модел мотивације – стање напетости расте све док се не преузме нека акција која ће задовољити нагоне. Три инстанце личности, Ид, Его и Суперего, у константном су такмичењу око ограничене енергије коју поседујемо, како би је користили за своје потребе. Циљ понашања јесте да се организам врати у стање унутрашње равнотеже, тј. хомеостазе, коју ремете либидинални мотиви јер су у сукобу са нашим моралним ставовима.
Значај сексуалности
Једна од заблуда по питању психоаналитичке теорије јесте да је Фројд истицао значај сексуалности за целокупни психички живот нормалног и абнормалног човека. Општепознато значење појма сексуално јесте све оно што укључује биолошке појаве, поступке, радње, органе и одлике које су вези са полом, полним разликама и репродуктивном функцијом. Психоанализа, пак, користи овај појам као само један посебан облик сексуалности, тј. схвата га као гениталну сексуалност.
Фројдов појам сексуалности је шири од конвенционалног. Сексуалност се дефинише ван граница гениталних органа и функције репродукције, као телесна функција која тежи задовољству и уживању, у разним облицима. Такође, проширује овај појам како би обухватио и нежну, бестелесну приврженост, чиме се приближава Платоновом Еросу, Стендаловом појму Страсти или ономе што у свакодневном језику зовемо љубав.
Дакле, када Фројд користи овај појам, он подразумева све оне разнолике душевне и телесне тежње ка задовољству, спиритуална осећања заљубљености, обожавања и оданости, код деце и одраслих, нормалних и такозваних ненормалних, неуротичних и „перверзних“ људи.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
kultivisise.rs