Још од старогрчког мита до технолошких искри 21. века, појам нарцисоидности је близак човеку. Упоредо са истрајношћу ове људске особине кроз векове и цивилизацијске промене, опстаје и актуелност теме о нарцисоидним особама и природи љубави коју оне осећају (или коју су способне да осећају).
Нарцисов грех
Према познатом Овидијевом миту, Нарцис је био младић опчињен собом. Лутао је светом тражећи љубав и некога са ким би је делио, а упркос томе, одбио је шумску нимфу Ехо када му је, заљубљена, пришла.
Kасније, приближивши се реци како би из ње попио воде, Нарцис је угледао сопствени одраз и истог трена се заљубио у њега. Покушао је чак да га пољуби, али стрепећи од тога да се одраз не уништи и не нестане, одржавао се у положају тик изнад њега, занемаривши своју првобитну потрагу за водом, све док у ту реку није упао и утопио се. То је била казна коју су му богови послали.
Испунило се пророчанство које му је Тиресија, слепи пророк, изрекао по рођењу: живео је и био срећан све док није угледао, односно, спознао свој лик.
Овај мит пуштао је своје дубоке филозофске и психолошке корене кроз историју и послужио као основа за портретисање једног типа човекове личности. Нарцис је постао свака особа која осећа претерану љубав према себи самој.
Одатле проистиче питање: да ли је Нарцисов грех била таква врста љубави, или немогућност да осети љубав подједнаког интензитета према другој особи?
Савремени Нарциси
Психолози који су се бавили проучавањем овог типа личности дефинисали су нарцисоидну особу као ону чији интереси, љубав и приоритети постоје искључиво ради задовољења сопствених потреба, и ону која потребе, осећања и ставове других људи сматра мање важним или чак мање стварним.
Саградивши замишљени зид око себе, нарцисоидна особа живи у реалности кројеној према сопственим уверењима, почевши од оног да је она центар и срж света унутар и изван тог зида.
Ту настаје њен основни парадокс: нарцисоидна особа тражи уважавање, подршку, пажњу и љубав, верујући у своју важност, али није у стању да исто пружи и осети према другима.
Било да се анализа личности заснива на разговору, понашању и делима нарцисоидне особе, или пак количини направљених селфија, модерна психологија прави разлику између два типа нарцисоидне личности – „рањивих“ и „грандиозних“ нарциса.
Рањиви и грандиозни нарциси
Рањиви нарциси развијају и одржавају своје самољубље како би прикрили своју несигурност и надоместили количину љубави и пажње коју су им родитељи ускраћивали током одрастања. Њихове потребе се заснивају на жељи да буду прихваћени и цењени, а фокус њихове пажње постаје страх од одбачености.
Са друге стране, грандиозни нарциси имају много више мишљење о себи, јер они чврсто верују у то да су заиста супериорнији, бољи и значајнији од свих. И код овог типа, психолози као темељ узимају детињство и одгајање, али другачије врсте него код нарцисоидних личности рањивог типа. Грандиозни нарциси постају они људи које су родитељи одмалена постављали на пиједестал и наметали им идеју да су бољи од друге деце.
Оба типа имају једну заједничку особину – недостатак емпатије. Kао и Нарцису који је због одраза у води, који се са њим смејао, плакао и патио, помислио да је нашао сродну душу, љубав и утеху, нарцисоидним личностима највиши идеал постаје њихово ЈА.
Остаје, стога, питање: да ли се Нарцис заљубио у свој прави одраз или слику о себи коју је желео да види?
Природа Нарцисове љубави
Општеприхваћена је она дефиниција по којој је љубав нешто суптилно, слободно, неискварено и алтруистичко. Нарцис је, засигурно, осећао неку врсту љубави, само је она била усмерена према једној јединој особи – њему самом. У томе је, можда, она „слобода“ заступљена у дефиницији.
Попут других човекових особина, емпатија се да научити, и достижна је нарцисоидној особи, као и свакој другој.
Нарцисов грех није било самољубље, већ недостатак жеље за увиђањем сопствене нарцисоидности и жеље за променом. Стога је његова казна била његов сопствени парадокс: тражити љубав и разумевање, а никад их не пронаћи.
Да је Нарцису неко рекао да је свет много већи од оног из његових уверења, да постоје бољи нарциси од њега, или да су богови осетили емпатију при одабиру Нарцисове казне, да ли би се ишта променило? Вероватно не. То сугерише опис природе нарцисоидне личности.
Нама данас остаје да се питамо да ли је Нарцис заиста сам крив за своју судбину, слику о себи и уверења на којима је градио свој свет, или је пак, свет градио Нарциса.
У супротном, не би имала смисла она симболика и излишна љупкост скривена у чињеници да је Нарцис име добио по цвету и речи (грч. Нáркиссос) који означавају „оног који ублажава бол и патњу“.
kultivisise
