Што вјечно мени треба,
као да си љепота ватреног неба,
као да си вал мора, мирис свих зора.
Kао да си оно послије чега заћути бол свака,
као да си пјена у зраку.
Kао да си риба што поносито плива.
Kао да сваку људску жал разбијаш,
јер сан ван живота биваш.
Kао да си сан свих једара,
као да си ватра ван жара.
Kао да си сан унутар ледених шара,
као молитва си, послије које све заћути.
као да сунце си у магли највећој.
Kао мирис рузмарина што кроз тијело мени пролази.
Kао да мекано перје си, што са плавог неба силази.
Kао да си вео украснога неба.
шара свјетлине,
оно нешто између боли,
што срце сном воли.
А када будно је, покушава разговарати,
с жељом да то јава умјесто сна буде,
вода што гласом својим напаја жедне људе.
Умиљата птица вјечности,
сан бескрајности и мира,
сан који доброту дијели.
Онај који стварност па и напрслу схватити може
и зна живјети без предаје.
Е па баш ти си за мене сан тај,
што увијек добро зна казати,
што не зна, пред временом злим, уморан да заспи.
Ја управо замишљам те као сан такав.
Знам да увијек баш такав сан бићеш,
стих свјетлости, стих слатке воде, јер унутар мене стих си,
да и када плачем
плачем да напојим сан тај сузама сласти,
знам ја, знам да његова снага не зна нити може пасти.
Јер сан од стакла си.
Том свјетлошћу душа сна сјаји.
Сан што свима радост преноси,
онај сан што вијенац доброте плести зна.
Kао да баш ти си плетиво сна тог,
над овим мојим сном блаженим.
Kао да си дом мириса, што послије туге настају.
Kао да си поље од лала или ружа,
саздано баш у сну том.
Kао да си сан што труди се
да ником ништа на овом свијету не фали.
Јер ти си сунце од кога и небо жари се,
тај једном рађа се,
море којем ја предајем све своје шапате и буке,
а заузврат не тражим ништа,
само мало осмијеха преко сваке муке,
сну том непрестано ширим руке,
јер он је од челика моја нада велика.
Сву своју снагу њему шаљем,
а и кад потпуно потрошим се,
а и кад потпуно потрошим се,
нећу љубав да истрошим.
Само хоћу љубављу овај сан да одбраним,
нећу да осмијех тај заћути,
нећу да сан тај због суровости живота,
нећу да од себе одустаје, већ да уздигнуте главе хода
и вјечна нада и љубав буде његова слобода.
Да живот његово добро још бољим наградиће,
да тај сан златом окована стијена постаће,
јер злато се златом кад-тад враћа,
а ја до тада вјечно руке ширићу
и надом лијечићу га, уз њега вјечно бићу,
небитно ми је то што некада ћути,
већ да му моје срце добро слути.
Ти си тај сан коме предајем своје срце и руке,
уз љубав престају све муке.
Нада Матовић
