„Љубим руке, оче“,
сагнух се круто.
Не што ми тешко.
Него ми с миром.
Не љубим руку човека…
љубим сени мога оца,
намирисане тамјаном.
Љубим незнаног ми деду
којем логор поста гроб.
Љубим успомене
на живуће у мом срцу,
и мртве у мојој души.
Љубим свевидеће
и слепе,
скршене, па изграђене.
Љубим све проклете
мржње балканске
незаустављивом љубављу
јужнославенске тврде главе.
Не пишем ја историју.
Ја је крварим.
„Љубим руке, оче…”.
