Цео дан у тами да теби сине сија,
Лопата и крамп често рукама не прија,
Хладноћа и влага нас једини грле,
Док не дођем кући где ручице твоје хрле.
Светлост није увек видљива свима,
битно је да у мом срцу све штима,
Кад знамо да нас најдражи код куће чекају,
Нема тог ископа, јаме и руде који се савладати не дају.
Ко би се надао том кобном дану,
Да код осморице срца куцати стану,
У животу често буде непријатних изненађења,
ех кад би само знали време последњег трена!!
То је јутро последњег породичног загрљаја,
почело радосно и пољупцем као из раја,
Још овај пут си ме грлио и љубио сине,
Тата се сада винуо у небеске висине!
