Народ се теби често чудио,
погледима, и речима ти судио.
Грехе мужа на себе си узела,
Рекоше матушка полудела.
Кораком лаким дела низала,
трудом и вољом свуда стизала.
Цркву си кришом градила,
други су спавали, а ти радила.
Тело своје на жртву си дала,
за жегу и студен ниси знала.
Увек тиха, кротка, љубазна,
слава твоја поста непролазна.
Престали људи чуда да броје,
почеле молитве да им се роје.
Слабости сваке ти се одрекла,
многима утеху прорекла.
Одело једно, скромно, исто,
а срце светло, добро и чисто.
И данас у Смоленску чека нас,
мајчица која је нашла спас.
