Петак Страсне седмице, дан када се наша Света Црква сећа крсног страдања Господа нашег Исуса Христа. Данас се не служи Света Литургија јер је Господ Исус Христос сам себе принео на жртву. Велики Петак свакако није дан, када треба једни другима нешто да честитамо, јер и у оквиру свакодневне културе поздрави прате прилику. Дакле било би добро да мало обратимо пажњу на оно што чинимо. Замислите да одете негде не сахрану и пожелите ожалошћеној породици срећу, мир, здравље и љубав, како би се то завршило?? Сигурно не баш добро по вас. Упоредите то са најтужнијим даном за нас Хришћане па размислите да ли треба данас нешто једни другима да честитамо или је можда паметније да у молитвеном миру наше Црквене заједнице узносимо Господу молитве и покајање због сопствених грехова и тога што је људски род разапео Сина Божијега. Немојмо својим делима да узвикујемо Распни Га. Ово није дан када треба да се шаљу цикличне поруке са поздравима, разним сличицама и честиткама а посебно не са „ускршњим зекама“. Са разлогом сам ставио акцента на зеца јер он нема апсолутно никакве везе са Васкрсом већ сасвим супротно. Чак га је и Римокатоличка Црква одбацила као симбол који нема везе са Васкрсењем Христовим. Та легенда о зецу је настала у Немачкој негде крајем 17. века где зец као животиња доноси деци поклоне, и развија се легенда слична оној о деда мразу. Дефинитивно не нешто што би требало да интересује нас Хришћане. Тако је настала и легенда о немачкој богињи Еостер, и још разне друге паганске легенде. Друга симболика која има везе са зецом је та да је он симбол плодности, негде чак и блуда због начина и брзине размножавања.
Забрињавајуће је да нама Православним Хришћанима није интересантно да научимо молитве, и да се поучавамо и у заједници, тражимо одговоре, а брже боље дочекамо да прихватимо све што је наопако и што је најпогубније од свега да су ти наопаки симболи почели да се промовишу јавно и представљају као нешто сасвим нормално и природно под изговором модерности и нечега што доноси радост најмлађима. Да ли то значи да треба да допустим свом детету све оно што му доноси радост или можда ипак треба да се позабавимо и питањем спасења тог детета, јер и за то ћемо одговарати пред Господом?! Зато стражимо, и крепимо се молитвом да би смо увек били спремни да дамо праве одговоре и уз Божију помоћ превазиђемо сва искушења и очувамо чистоту наше вере!
Катихета Момчило Вуковић
