Београд, 2. август 1924.
Синоћ, као обично, ја и Нада смо отишли увече на Калемегдан да се прошетамо, и ништа се значајно није десило, али када смо се вратили, спремили смо ствари за сваку евентуалност, и легли смо да спавамо, али не задуго, јер у 11 часова морао сам узети кола и Наду одвести у Сенаторијум.
Чудна је то ствар! Одведеш жену, жива створа, из куће, у туђу кућу, међ непознатима, и ту треба да издржи све болове да би се родило дете, које ће донети радост, бол или патњу.
Увели су Наду у собу где се порађа, а мене испратили кући. Изашао сам, као да ме неко избацио напоље, говорећи не треба теби да буде познато оно што се у овој кући дешава.
Ништа нисам могао да мислим, био сам у неком бесвесном стању, када бол превазилази сва друга осећања, и гледао сам нетремице у она врата и прозоре која су била осветљена. Најзад, тргох се и пођох кући. Сат на оближњем торњу избијао је један час после пола ноћи. Ишао сам ногу пред ногу, као човек коме је тешко оставити место, али га ипак нешто гони напред. Најзад у два часова био сам код куће. Упалио сам електрику и посматрао око себе. До пре неколико часова био је живот пун веселости, сада је владао мир, онај мир који представља смрт. Уплаших се од тога и почех пушити цигарету за цигаретом, ходајући горе-доле, као да бих тиме хтео дати овим собама живота. Најгоре мисли почеше ми се врзмати по глави и јасно ми излажаше пред очима само оно што је најгоре. Заспати нисам ни покушавао, јер је то било немогуће ни помислити у томе времену. Зора поче да свиће. Изашао сам напоље не би ли осетио ваздух, не би ли добио нормалне мисли. Нисам се преварио. Сунце је почело излазити, велика зажарена кугла просипаше топле зраке и то ми поврати наду и радост.
Како сам дочекао два сата после подне, ни сам не знам.
Отишао сам са Љубицом у Сенаторијум, и велико наше изненађење беше када ми изнеше дете мало, и честиташе ми сина.
Неразумевајући ништа, бејах потрешен и срећан, када ми дигоше мараму и показаше сина. Ја га узех у руке и пољубих, а он отвори очи, погледа ме, па их опет затвори. У томе моменту син се оцу представио.
На врло кратко време пустише ме код Наде, која лежаше у постељи, бледа, али весела што су се очајне муке свршиле и што је добила слатко детенце. Ја сам плакао. Нарочито унутарње осећање гонило ме је на то. Био сам радостан што је Нади добро и што ми је син здрав, леп, чист и округао као јабука. Хтедох љубити цео свет око себе.
Нада је и даље лежала у Сенаторијуму у засебној соби, а ја и рођаци обилазили смо је сваки дан, као и мога милог сина. Мој син је рођен тачно у 12.40 по подне 2. августа 1924. и тежио је 3.800 кг.
Београд, 6. августа 1924.
Данас је мој син добио име на знамењу од попе Миливоја Петровића, и то:
М И Р О Љ У Б
Београд, 9. август 1924.
Тачно у 4.25 по подне напустили су Нада и Мирољуб Сенаторијум и аутомобилом довезао сам их кући. Том приликом тетка Боса је држала у крилима Мирољуба, који је био у јастучету, с капицом на глави, а покривен Надиним венчаним велом.
У 4.40 ми смо ушли у кућу, наш стан Задарска улица број 5 на Варош-капији, у кући његове бабе, где су нас дочекали баба Даница, тетка Љубица и тетка Анин син Душко.
Мирољуб је био миран када се возио аутом и кући када је стигао. Уопште за ово време од када се родио није много плакао, већ је спавао, морала је Нада када сиса да га за нос вуче да се пробуди и једе.
Београд, 15. август 1924.
Мирољуб је врло напредан, чист и врло леп. Баба Даница га купа, док му мама не научи, а храни се свака три сата по 10–15 минута.
Миран је и не плаче, а то нарочито важи ноћу, јер не буди ни тату, ни маму. Чим је фамилија чула за рођење, одмах су почели долазити да га виде и дарове му доносила, а фамилија по унутрашњости честитке му слала.
Шта је све од кога добио написаћу доцније.
Београд, 31. август 1924.
Данас је маломе Мирољубу крштење. Све је спремљено, само се очекује кум и свештеник. Најзад око десет часа долазе и они, као и позвати гости. Крштење се обавља у нашој кући.
После црквеног обреда кум даје име:
В Л А Д Е Т А
на опште пријатно изненађење и одобравање. Кум је архитекта Светозар Генић, који је веома весео и пријатан човек.
Спремљен је био и сто – ручак, и била су ова лица:
кум, кума и кумчићи (двоје)
Владета и Жозета
баба Даница
тетка Љубица
тетка Боса
теча Момчило
тата и мама.
После подне долазили су рођаци и пријатељи до дубоко увече на честитање.
И тиме се завршила и та церемонија.
Београд, 27. новембар 1924.
Мој син није добар. Нити хоће да спава, нити да ћути, већ стално протестује и плаче. Ево већ две ноћи како му мајка спава на трзавици. Сине, када будеш читао ове редове, знај да смо муку с тобом имали.
У овом тренутку, 7.20 часова увече, ово је слика: Владета спава у колицима са цуцлом у устима, мама му лежи накрај кревета и спава, не би ли надокнадила раније две ноћи, мачкица се извалила крај пећи, са свих четири шапа испружених, а тата пише ове редове и весело посматра ову слику.
На дан рођења Владетиног:
тата је имао тачно 30 година и шест месеци
мама је имала тачно 25 година, девет месеци и осам дана.
Београд, 30. децембар 1924.
Данас је Владета учинио пријатно изненађење, изашао му један доњи зубић, који је први у његовом животу. Предзнак томе зубићу, имао је пролив, који није могао много утицати на његово развијање. За све време он је врло весео.
Најзад регулисали смо и његово спавање ноћу. После подне има право да одспава само сат-два, обично од три до пет, после тог времена, стално га забављамо сви одреда да не би заспао, тако да у 8.15 добије да једе и одмах као топ заспи. Спавање му траје до два или четири часа. Буди се у шест и игра се с нама у кревету док му не дође време за купање.
Него, десио му се један малер, мама га обично метне на канабе, а моментално како је изашла да види око ручка, како је жив, он ти се скотрља на земљу. Срећно си, синко, пао на леђа, повреде није имао никакве. Ја сам био љут на Наду и девојку због тога.
Нарав има врло лепу. Добар је и питом. На свакога се смеје и иде у руке. Кад га шашољимо руком по телу, он се зацени од смеја, нарочито је осетљив испод руке. Чврст је и дебељко. На мене је ликом, а пуноћа му је на мајку, јер као мала Нада је била пуна. Воли да цупка у крилу, тако да га једног дана, када је узела баба Драга, он је толико цупкао, да је она морала да га остави, пошто су јој руке слабе.
Највише долази тетка Боса и са њиме се забавља. Кад немамо девојке, она га изводи на сунце колицима.
Иначе, сви су свакога дана ту, и тетка Љубица и баба Даница. Кад иде у шетњу, он сав игра, док му се облачи топао жакетић, а када му се меће капа он се љути, не трпи. Исто тако неће да руке метне испод покривача, нити трпи рукавице, већ држи их напоље, па му од мраза све поцрвене.
Чоколаду увелико једе, и када види да други једе, а он се љути што му се не да. Што до’вати у своје руке, не пушта, врло је јак у рукама.
Београд, 22. јануар 1925.
Шта си све добио по рођењу:
Од тате 100 динара
Од баба Данице 1.000 динара
Од тетка Драгојле из Америке колица
Од теча Спасе 400 динара
Од тетка Коке 100 динара
Од Љубице јастуче и хаљиницу, торту
Од баба Драге жакетић
Од тетка Цаце повојницу и 10 динара у сребру
Од кума повојницу и 150 динара
Од ујка Мома 100 динара
Од тетка Стојанке из Неготина 100 динара
Од бабе и деде Спужић гарнитуру – нож, виљушку и кашику
Од тетка Жозете бенкицу, капицу и звечку
Од теча Владете један динар у сребру
Од тетка Вукице (Надина другарица) хаљину и пет динара у сребру
Од тетка Марије (Надина другарица) бенкицу и чоколаду
Од чика Дукића (мој колега) хаљиницу и трубу, два сребрењака
Од тетка Еме 20 динара и крем
Од тетка Милеве 20 динара
Укупно динара 1.620 (sic!), које сам ти дао на крштењу код Управе фондова на твоје име под бр. 18556.
Београд, 2. фебруар 1925.
Данас је Владета напунио шест месеци, а ко га види рекао би да има пуних десет. Прави је дебељко. Све је узео од мајке, тако да је осушио. „Да га не урекнемо”, што кажу жене, врло је напредан.
Београд, 6. фебруар 1925.
Још једна пријатна новост за родитеље. Данас по подне дигао се сам из колица господин син и сео лепо. То му је прво седење, чврсто, да га нико не придржава. Нада је почела већ неколико дана да га прихрањује на цуцли и то са гризом, он се прво гадио, али је почео после да вуче и да радо једе. Купио сам му и нестлово брашно, али се на то толико згадио да није хтео да узме у уста. Када му је силом дато, он је испљувао. Детету се не допада и категорички је одбио сваки покушај да прими када му се даје. Е, мој сине, ти не знаш да сам ја дао за то 35 динара и да се мора појести.
Пошто више неће нестлово брашно, то му је мајка скувала гриз и он је данас попио – посисао цео оброк један. То му се даје да би га постепено одбили од сисе.
Врло је весео. Чим га ко узме у крила, он скаче, а када му ја запевам песму „опа, цупа”, а он сав игра на крилу. Више воли да стоји него да лежи или седи. Везао нас је те се нигде од њега не можемо макнути. Мама му је купила од гуме лепу мацу, која кад се притисне свира. За њега је облигатно да одмах метне у уста.
Кифле, ’леба, бисквит, смокву, чоколаду и пишкоте одавно једе, и то лепо с два предња зубића одгризе па онда смува све у стомак. Добар апетит има.
Око њега су сви: тетка Боса, Љубица, баба Даница и ујка Мома.
Београд, 7. фебруар 1925.
Данас сам сликао ја Владету, држала га Боса у крилу, па после Момчило. Слика није испала добра. Ово је прво сликање, господине сине.
Београд, 9. фебруар 1925.
Данас се Владета поново сликао, и то једну слику у колицима сам и другу у крилу тетка Босе, а ја и Љубица са стране, и то у нашој авлији, Задарска 5.
(наставак у идућем броју)
Приредила проф. др Ирена Арсић
Магазин Политика
