Београд, 4. јул 1925.

Пре него што ће ући у 12 месец, Владета је проодио и то је други пут после болести.

Даклем, у 11 месецу може се рећи да се отиснуо на пучину ходања. Где ће то ходање одвести, видећемо у будућности.

Београд, 24. јул 1925.

У понедељак тетка Боса узела је Владету и однела га код Пенига да га слика. Јуче сам добио слике, врло лепо је изшао. То му је прва трајна слика, а било му је тада тачно 11 месеци и 20 дана. За десет дана па пуна годиница.

Он је сада постао маторко, шета се сам по соби, по авлији и башти, нико га не  придржава. Истина, падне по неки пут, па и модрице задобије, али се на то не обазире ни он, ни ми, управо ја се највише љутим што га више не чувају.

Веома је весео, жив и по мало јогунаст. Зна све, али му је најмилије да виче: то, то и то. Лепо зна да каже: где му је памет, зуби, где му је кревет, ко је стара мајка, тетка Љуба и Боса. Да се поздрави, пољуби руку, да пољубац, пољуби у образ, да се направи као да оће да спава и још сто ђавола.

Свакога дана иде на Калимегдан.

Београд, 2. август 1925.

РОЂЕНДАН ВЛАДЕТИН

Све је спремно да се лепо дочека рођендан Владетин. Услед тескобе, позвали смо на ручак кума, баба Драгу и тетка Босу.

По подне долазили су гости на част и честитање и том приликом доносили су му много играчака и чоколада.

Ово је први рођендан његов, и дочекао га је весело, трчкарајући од једнога до другога.

Поклоне је ове добио:

од тате: кантицу за воду, цуцлу и кашику

од маме: торте, две

од баба Драге: чоколаду

од баба Данице: железницу, кофу, ашов

од тетка Косаре: лутку, мушкарца, обучена

од кума: куче велико, од гуме

од тетка Љубе: чоколаду

од тетка Босе: чоколаду

од тетка Анђелићке: коцке за ређање

од тетка Дунићке: кецељу

од тетка Милице: хаљину и чоколаде

од тетка Добривоја: чоколаде

од бабе Стефановић: бонбоне

Београд, 28. септембар 1925.

Нисам тако дуго ништа писао о теби, сине мили, а узрок је што сам био на службеном путовању: Загреб, Љубљана, Трст, Венеција, Љубљана, Сушак, Ријека, Абација, Сушак, Сењ, Сушак, Сплит, Груж, Мостар, Сарајево. Требао сам ићи још у Травник и Бања Луку, али нисам имао времена.

Са овога пута, Владети сам донео:

2 капутића, 2 хаљине, ципеле лаковане, чоколаде

Владета је доста добар. Жив је и весео, почео је да прича много, а већ сам трчи по авлији, нико више о њему не води рачуна, сам се заигра и не тражи друштво.

Што се тиче апетита, има га, одличан је, нарочито много воли компот. Кад га питамо: оће ли Миле „ладе“, компота или шта друго, а он одмах каже: да, да, да. Питамо га: где је лепи Миле, он покаже на себе, а где је какани, он врти главом, нема га. А кад једе, он руком повлачи по грудима и виче: ох!

Прави стармали! Он је први слободно проодао, од Јулијевог и Ружиног сина.

Београд, 7. новембар 1925.

Има прилично промена на моме сину. Постао је већи и доста зна. Али исто тако постао је и неваљао, јер неће много да слуша. Нарочито кад му се не учини по вољи, тада чупа и кида што му под руком дође. Али ће ту нарав, коју ја називам самовоља, морати променити, чим почну батинице да раде и почне више да разуме.

Нема срећу много у својим трчањима, јер се све заврше са чворугом на челу, тако да му је стално то место обележено. Али, веле, није то ништа. Ја бих се сложио с тим, али ме то боли, и желим да он то не чини.

Добио је и друштво. Дошла је тетка Драгојла са Радетом и Ацом, они га воле и љубе, али, као деца, и они не знају, па га гурну, те падне. Говоре му: беба. Али кад га питамо: хоћеш ли да се играш са Ацом и Радетом, он главом каже да неће, а са тетка Босом, он вели: да. А волиш ли Радета и Ацу, он вели опет: да.

Има петнаест дана како кашље, али то обично кад легне и ноћу, стога звах доктора Спиридоновића, и даде му лек да избаци шлајм, а да се маже са неком течношћу, и свака два пута да га мама намаже са тинктуром јода помешано са колоњском водом, и то једног дана једну страну груди, а другог дана другу, што је и учинила. Видећемо да ли ће му бити боље. Он је весео, трчи, смеје се и добро једе. Али четири дана седи само у соби.

Поручио сам му са Ријеке ципеле високе и добио их, браон, врло лепе.

Све разуме, али неће да каже друго до оно његово: то, да, тата, мама. Ово последње кад је добро расположен, а мама кад се наљути.

Највише се око њега занимају тетка Љубица и Боса, Загорка не тако много, док Боса, кад је расположена, остаје да га чува по подне, како би мама могла отићи у варош да купи ствари, или ноћу, да би могли отићи у позориште или у биоскоп.

Београд, 9. децембар 1925.

Изнећу укратко како живи мој син. Да почнем од вечери.

Око 8 часова увече добије своју вечеру, 250 гр млека чиста, и одмах се умије и спреми за спавање. Мама му облачи спаваћу кошуљу – јегерову,  меће му пеленицу, пред иконом се помоли Богу, и метне га у његов креветац, али да би заспао потребно је да му се да и марамица и цуцурајка, без чега неће да заспи. Ако је уморан, он одмах заспи, вади му се цуцурајка из уста. Његово спавање раније трајало је до 12 сати, када се пробуди, и мама га меће на ношицу, а потом поново продужи спавање до 6-7 часова изјутра. То је сада изменио, и пробуди се око 10, устане из кревета, и стане поред жице и прича, смеје се и обара све што му под руком дође. Протестује ако га не узмемо код нас у кревет. А када га пренесемо, онда се разигра, па је час код мене, час код маме. Та његова игра обично траје по 1-2 часа, док нам се не досади. Ја се тада обично дигнем, избијем га по дупенцету, метнем га у његов кревет, цуцурајку и мараму, викнем на њега, и уз његово гунђање, после кратког времена заспи. Дакле ништа без батина – из раја изашла. Пробуди се око 2 или 3 часа, и ако му се мало да повода, одмах је спреман да игра. Али кад дође јутро, тад се господин успава, па ни онај највећи топ не може га пробудити. Ако се пробуди до 8 часова, добро је, иначе тера до 9, када добије доручак – млеко.

Око његовог доручка и облачења треба да прође по сат и по. Онда га мама пушта да игра у соби, а она врши своје послове. Око 10 часова добија јаје, па, ако је уморан, он заспи до 12, у противном – игра се.

У 12 добије кашику рибљег зејтина и одмах супу, ако је подесно јело, и он руча са нама.

После подне до увече, игра се. А кад ја дођем из канцеларије у 6 часова, затекнем прави лом од његових играчака.

Ето, то је његов садањи живот.

приредила проф. др Ирена Арсић

Магазин Политика