Јавили су ми да ме више нећеш ни видети, ни чути у овој димензији. Пустио сам Масима: „Потрошило се вриме…“
На једном парастосу отац Угрин је дочаравао живот оном цртицом између године рођења и године смрти. Јутрос је та цртица заокружила живљење Софије Ињац у овој долини суза. Та цртица је кратка, али испуњава садржајем много дуже животе, него што је кратки живот Софије Ињац, храбре, јасне, поносне, страдалне и повређиване истовремено, или једноставно речено, а што је ретко данас срести: нормалне жене, и што је још ређе и уобичајено.
Живот је за њу био и срећа и рад и креација. Живела га је душом, талентом. Радовала се поштењу, памети и мудрости уз сав презир према лицемерју, лажима, кукавичлуку, покварењаштву и глупости.
Радила је неуморно, али су је умарале набројене особине њеног презира.
Више нећу чути разговор:
– Кад дођем у Београд, јел идемо код Стеве на јагњеће сармице?
– Јашта, и на ракију из Љига.
Разговори са њом су имали само један циљ – Истину!
Она је била императив њеног битисања. Пут, истина и живот. Уз све препреке које је доживљавала, од којих су њена душа и тело страдали, а које је под мајсторски скројеном кринком, попут њених бројаница, скривала од примитивног окружења, и бранила се добрим укусом, поштењем и лепим васпитањем. Боемија је била њен бекграунд од зла, а нас двоје смо једно друго ословљавали са Зло и Баксузе, ругајући се глупацима и покварењацима који су нам били окружење и препрека ка нормалности, која је постала тако неуобичајена.
Софија је била неуобичајена у ненормалном свету зла.
И док ти будем палио свећу, Зло моје, викни једну туру у небеској кафани, твом Баксузу.
Царство ти Небеско!
In memoriam
СОФИЈА ИЊАЦ
1976 – 2024
