Знам једнога ђакона и вероучитеља, који предаје веронауку у неколико сеоских школа. Ословљавам га оцем и братом. Многи га грде, суде му, саблажњују се, док га оговарају, а неретко су гори и порочнији од њега. Нема греха који му не приписују, а ни порока који га није мимоишао и невоље која га је заобишла. У молитви је непрестано, што за здравље болесном детету, што за срећу још двоје, хвала Богу здравих, што за покој душа рано преминулих родитеља… за страдале сународнике, комишије, своје ђаке… и за покајање. Ваљда нас је Господ зато и саставио.
У његовом месту од завршетка епидемије короне, једино кладионица ради до касно ноћу, ту има хладног пива, а ђакон ту може пешке, није му далеко од куће. Понекад, да се не буде да је ту само због пива, већ и да би се дружио са људима, одигра тикет, иако се у фудбал не разуме. И тако пре нешто више од годину дана, одигра тикет са око 20 парова, не знајући ни како се читају имена клубова на чију победу је уплатио пар стотина динара. Пре него што је хтео да крене, један од оних који су постали инвентар, попут кладионичког намештаја, упита да погледа његов тикет који је стајао поред испијене пивске флаше као остављен фискални рачун, уз опаску да је бацио паре. Кад је погледао, укључи дигитрон на мобилном телефону и израчуна износ, неколико пута промени израз лица и боју коже, па повика да ђакон има добитни тикет.
Уочи Божића, ђакон је свим својим ученицима донео пакетиће за Божић и сваком је од преко стотину деце, уз пакетић, даривао по 100€. Уз то је додао, ако је неко дете било сиромашно, за сваког брата или сестру код куће, још по 100€. Колико је то новца било, ђакон никада није израчунао. Они завидни јесу, па су му тражили на зајам новац који никад неће вратити, прелазећи улицу кад наиђу пред њега, као да га у мантији виде 1945. хватајући се за дугме и говерећи: Пу, пу и попови лопови.
Данас смо се чули, притисак му је отишао преко 200. Помолисмо се заједно за његово здравље.
Помолите се и ви, пре него што га осудите и опсујете.
