Свако људско биће носи у себи рационални и ирационални део. Разум је рационални, а осећања су оно што се не може рационализовати. Сваки човек има одређене системе вредности и осећања која га воде, без; обзира на то да ли су реални. Осећања спадају у субјективни део. Ова тврдња се једноставно доказује. На пример, неки воле гурманску храну, други не воле. О укусима не вреди расправљати и увек ће бити неслагања на ту тему. Једноставно, многе намирнице се једнима свиђају, а другима не. Ово спада у сферу ирационалног, где се осећања ни са чим не подгревају, већ сама извиру, а човек их прихвата и појачава. Управо емоције и осећања могу да створе погрешну слику света. Та слика утиче на „очно сочиво“ – „ја“. Осећања која су неодвојива од „ја“ могу да противрече здравом смислу и реалном стању ствари. Заправо, осећања су плод страсти.
Гордост озбиљно омета човека да реално оцени свет. Признати да „ја нисам у праву“ и да „моје мишљење није у складу са стварношћу“, није једноставно и лако, зато што то повређује наш его, који је центар нашег унутрашњег света. Не може свако од нас критику која му је упућена да прими смирено и Без емоција, и да изведе правилан закључак. Ово је веома сложен задатак, који захтева поништавање себе и напуштање свога „Ја“, које је било центар света.
Једини начин да човек побегне од својих страхова је да ствара илузије и искривљује реалност. Они који се плаше да прихвате свет трезвено често склизну у алкохолизам, наркоманију, коцку, зависност од игрица и слично..Сви ови пороци чине да се реалност замаскира, и да се одвоје од ње, ако не дуго онда бар ефектно.
Сакривши се у илузијама, човек одлази у свој нереални свет где му је удобно и где је он „газда“.
То веома личи на ситуацију када дете, затворивши очи длановима, мисли да га нико не види. Логика је једноставна: ако ја не видим друге, не виде ни они мене. Проблем је у томе што сама реалност не нестаје, а они којима се чини да су је се ослободили бекством и кријући се, једном доживљавају судар са истинским животом (обично у кризним тренуцима). Тада се ружичасте наочаре ломе, стакла лете на све стране и чини се да свет стаје. Управо се у том тренутку отвара дивна могућност реалног сагледавања света. Међутим, дешава се да човек толико навикне да посматра свет кроз наочаре, и остаје у лажи, мењајући ружичасте за црне. Овај пут почиње да убеђује себе да је реалност црна, ужасна, безизлазна, и опет одбија да гледа на свет без наочара, нових, црних.
Депресивним људима све у свету изгледа мрачно. Не пада им на памет да можда не треба очекивати савршен свет, с обзиром да су сами несавршени. Откуд то да се човек чуди свету у коме живи, јер само ако пође од себе, одмах ће открити несавршенство. Ако појединац не поштује саобраћајна правила и види да људи из окружења исто раде, како се онда чуди многим саобраћајним несрећама, које су логичан след догађаја.
Из књиге – Од бола ка победи
