Најтипичнији проблеми који прате психолошку кризу су следећи:
- Сужени, често успаничен поглед на проблеме, немогућност планирања начина решавања проблема и генерално будућности.
- Стални страх, брига.
- Присилне мисли, депресија.
- Несаница.
- Очајање.
- Усамљеност, осећање кривице.
- Психосоматске болести и слично.
Човек тоне у блато. Покушаји да се страх заглуши алкохолом, да се опсесивне мисли пригуше забавом, да се несаница излечи дијетама на кафи и цигаретама, доводе само до даљег погоршања физичког и психичког стања. Безуспешни покушаји да се превазиђе усамљеност често прете и да нас увуку у ризична познанства која, са своје стране, такође наносе нове трауме. Притом страдалник најчешће осећа да се, што више покушава да се извуче из тог стања, заправо дубље у њега увлачи. То неретко доводи до очајања, или чак губитка воље за животом.
Зашто се то дешава?
Заправо, решење је очигледно, када хоћеш да се извучеш из блата, треба се ослонити на нешто чврсто и поуздано. А просто тако излечити час једну, час другу ногу, без икакве тачке ослонца, бесмислено је. Наћи чврсту и поуздану тачку ослонца још увек не значи спасти се у потпуности, али, то је први реални корак ка спасењу. Без, ослонца спасење је генерално немогуће. Таквих тачака ослонца има много, али, у овом тексту желим да говорим о само једној од њих, у чију смо се ефикасност и ја и моје колеге психолози уверили стотину пута. И ја нисам никада срео ниједног човека који би се ослонио на ту тачку и потом зажалио због тога. Ту тачку може наћи свако и може увек да се ослони.
О чему је реч?
О добрим делима и милостињи. Објаснићу зашто баш то.
Када долази невоља човек често почиње да губи осећај самопоштовања. У ствари, то и није тако лоше када бисмо се тим путем научили смирењу и разумно снизили ниво захтева и самозаљубљености, реално вреднујући себе. Али, ми то не умемо, и онда нас губитак самопоштовања доводи до очајања. Многи часописи, па чак и неки психолози, дају често у таквим случајевима неодговорне савете који доводе до тешких последица, још више погоршавајући човеково стање. Размотримо те савете и њихове алтернативе.
На пример, препоручују: „Треба заборавити психичку трауму (човека, ситуацију итд)“
А како је заборавити? Психичка траума стално боли у души, присутна је у опсесивним мислима и приликом копања по прошлости она тражи одговор, истовремено изнурујући психолошке ресурсе. Природно је да само жеља, у већини случајева, недовољна, да бисмо заборавили. Она те неће пустити тако лако.
Алтернатива: Особа се може, на пример, оријентисати на помоћ другим људима, размишљати о њима, састрадавати са њима. Као прво, у том случају, помоћ другоме нам одузима време за сопствено страдање и заморно „преживљавање“ неког нашег личног губитка. Као друго, притом се дешава феномен, који је одлично изражен у пословици „Клин се клином избија“. Само у том случају клин који се заглавио у вашем срцу и свести, ви можете избити клином састрадавња и стварне помоћи другим људима. Погледајте око себе! Толико људи је победило своје проблеме само захваљујући другима.
„Забави се, опусти се“ – то је такође, прилично неефикасан савет. Тај савет се другачије може овако формулисати: „Заборави се мало, удаљи се привремено од стварности“. Али, шта потом? Ионако следи повратак у стварност. И тај повратак ће се још теже преживети. У том случају, ја бих такав повратак у реалност упоредио са мамурлуком. Човек који поново долази у нормално стање схвата да је покушај удаљавања од стварности био узалудан. Проблем није нестао, али , је време поред тога, бесмислено и неповратно изгубљено.
Алтернатива: како се одомаћи од тегобне стварности, а при том не изгубити смисао деловања? Поново – чинити добра дела! Ни један човек не може рећи да је он узалуд потрошио време некористољубиво помажући другима, за разлику од оног човека који је само покушао привремено да побегне од себе (и ништа није добио, а некад је чак више и изгубио).
Крај првог дела
Из књиге – Од бола ка победи
