Верујем да ће доћи тренутак када ће се све драматично урушити, али мислим да још нисмо стигли до ове тачке. Сећам се, током револуције у Русији, када су још увек били дозвољени спорови и говори неистомишљеника, неко је питао хришћанског проповедника, баптисту Владимира Марцинковског, да ли Лењина сматра антихристом, а он је одговорио: „Не, он је сувише мали за то. А кад погледам око себе, чини ми се да су сви они који се понекад називају оличењем зла премали, ова слика не важи за њих. Мислим да још нисмо спремни за коначну трагедију. Али у том смислу сам оптимиста, јер се не плашим ни последње трагедије.

Присуство атомске бомбе, нуклеарног оружја, наравно, унело је другу димензију – димензију која раније није постојала квантитативно. Не може се искључити зла воља или случајност. Али не сећам се ко је рекао да није одлучујући фактор постојање нуклеарног оружја, одлучујући фактор је да ли постоји особа или група људи која је спремна да употреби такво оружје. Мислим да је то главна ствар коју осећам у вези са тим. Мир, сигурност и тако даље – све ово мора почети од нас самих, у нашем окружењу. Могуће је уништити сво нуклеарно оружје и даље водити разорни рат и потпуно уништити једни друге. Без икаквог нуклеарног оружја, живот на земљи може бити уништен.

Можете изазвати глад која ће однети милионе људи, можете убијати такозваним конвенционалним оружјем док и у таквим размерама да наша планета не буде депопулација. Дакле, проблем је у нама, а не у самом оружју.

Знате, још у давна времена Свети Јован Kасијан је говорећи о добру и злу говорио да је врло мало ствари добро или зло, док је већина њих неутрална. Узмите, на пример, каже, нож. Сам по себи је неутралан, цео проблем је ко то има у рукама и шта ће да раде. Па ево. Суштина је у томе да се ми, људи, односимо према свету у коме живимо са поштовањем, да се односимо једни према другима са поштовањем. Не ради се о деструктивним средствима – све зависи од страха, мржње, похлепе, квалитета у нама.

Оно што говоримо о нуклеарној енергији вероватно је доживљено и изражено у другим епохама у другим приликама. Kада је измишљен барут, плашио је људе баш као што нас нуклеарна енергија плаши данас.

Знате, можда сам врло неосетљив, али када сам имао петнаест година читао сам стоике са великим одушевљењем и, сећам се, прочитао сам одломак из Епиктета где он каже да постоје две врсте ствари: оне са којима се нешто може бити да се ради, и оне са којима се ништа не може учинити. Где можете нешто да урадите – урадите то, заборавите на остало. Можда сам као ној који крије главу у песку, али само живим дан за даном, ни не сећајући се да нуклеарна енергија може да уништи свет, да ме може прегазити ауто, или да разбојник може попети се у храм . За мене је важно стање људи који ће се понашати овако или онако. То је оно што нам је доступно, око чега можемо нешто да урадимо: да помогнемо људима да схвате да је саосећање, љубав важна. У покрету за мир, у борби за мир, то је оно што ме збуњује: овај покрет је у великој мери оправдан аргументом: „Видите каква нам опасност прети!“ Није важно да је опасно, страшно – важно је да нема љубави. Морамо постати миротворци не из кукавичлука, мора се променити наш однос према ближњем. А ако је тако, не треба све да почне забраном нуклеарки, све треба да почне од нас самих, поред нас, где год да је.

Сећам се да је на самом почетку рата био напад на Париз и ја сам отишао у склониште. Била је једна жена која је са великом жестином говорила о страхотама рата и рекла: „Незамисливо је да таква чудовишта као што је Хитлер постоје у наше време! Људи који не воле ближње! Да сам га имао у рукама, забио бих га иглама до смрти!“ Чини ми се да је такво расположење данас врло уобичајено: кад би било могуће уништити све зликовце!

Али у тренутку када уништите зликовца, чините једнако деструктиван чин, јер се не рачуна квантитет, већ квалитет онога што сте урадили.

Један француски писац у роману (говоримо о књизи Анрија Боска „Магарац Kуло.“ – прибл. ур.) има причу о човеку који је посетио острва у Тихом океану и тамо научио да призива у живот све што је још увек способан за чини и магију. Да живи, али је увенуо, изумро. Враћа се у Француску, купује комад голе камените земље и пева јој љубавну песму. И земља почиње да даје живот, да ниче лепотом, биљке и животиње из свих крајева долазе да живе тамо у заједници пријатељства. Не долази само једна животиња – лисица. А овај човек, monsieur Cyprien , је сломљеног срца: јадна лисица не схвата колико ће бити срећна у овом поново створеном рају, и он зове лисицу, зове, дозива – али лисица не долази! Штавише: с времена на време лисица одвуче рајску кокошку и поједе је. Саосећање код monsieur Cyprien замењено је нестрпљењем. И тада му дође мисао: да нема лисице, рај би обухватио свакога – и убије лисицу. Враћа се на своје небеско парче земље: све биљке су увеле, све животиње су побегле.

Мислим да је то лекција за нас у том погледу, дешава се нама, у нама. Не желим да кажем да сам потпуно неосетљив на оно што може да се деси у катастрофи, нуклеарној или било којој другој, али ово није најгоре зло, најгоре зло је у људском срцу.

Из разговора „Изазов савремености“

pravmir.ru

Превод редакција Чудо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име