Прво поколење руског православног Расејања није само очувало бесцено духовно благо вере у Отаџбини, већ га је и умножило. Тиме пре свега мислим на Свето-Сергијевски богословски институт у Паризу, који је 1925. године основао поглавар Руске Православне Цркве у Западној Европи, Митрополит Евлогије (Георгијевски). На овој духовној академији школовали су се истакнути духовни пастири који су удостојени признања широм света, не само у Европи, него и у Америци. Дужни смо да међу њима, осим протојереја Сергија Булгакова, поменемо и А. В. Карташова (1875-1960), Б. П. Вишеславцева (1877-1954), Г. П. Федотова (1886-1951), Л. А. Зандера (1893-1964), aрхимандрита Кипријана Керна (1899-1960), В. Н. Иљина (1891-1974), П. Н. Јевдокимова (1900-1975), протојереја Георгија Флоровског (1893-1979), протопрезвитера Александра Шмемана (1921-1983). „Отварање Богословског института Св. Сергија управо у Паризу, средишту западноевропске – не руске, већ хришћанске културе“ – писао је Митрополит Евлогије – „било је од великог значаја: он је овој нашој богословској високој школи зацртао екуменску линију у обради неких теолошких тема и верско-практичних задатака зато што Православље више није било прикривено, него је постепено постајало опште добро хришћанских народа“ („Der Weg meines Lebens“ /“Пут мог живота“/ Paris, 1947. S. 447).О томе, по нашем мишљењу, сведоче између осталог и дела познатог католичког теолога о. Луја Бујеа Bujea (Luis Bouer) у
којима он покушава да пронађе извесну синтезу католичке и православне догматике.
Под утицајем Института „Светог Сергија“ у Православље је прешао немали број еминентних представника западне Цркве као, на пример, монах-бенедиктинац Лев Жиле (Lew Gille), кога је 1927. године у клир примио Митрополит Евлогије и који је дванаест година био на челу прве православне француске дијецезе у Паризу. Касније се преселио у Енглеску, где је преузео духовно руковођење над Англиканско-православном заједницом Св. Мученика Албанија и Преподобног Сергија Радоњешког.
Ова заједница, која је основана 1982. године на Конгресу англиканско-православних студената у граду Сент Олбанс (близу Лондона), прокламовала је као своје задатке узајамно зближавање источних и западних Хришћана, њихово упознавање са литургијским животом, размену информација и теолошке литературе (в. Николај Сернов, „Die Weltkirche und die Russische Orthodoxie“ /“Васељенска Црква и Руско Православље“/. Paris, 1952, S. 316).
Почетком двадесетих година таласи руске емиграције стигли су и до Западне обале Америке (Савезна држава Калифорнија). Православне дијецезе, које су ту настале, биле су попут оних у земљама Западне Европе првобитно готово искључиво руске. Убрзо затим оснивају се и прилично бројне дијецезе чији су чланови православни Американци, Французи, Немци и припадници других националности, а богослужења се врше на њиховим матерњим језицима. Фебруара 1979. године Православној Цркви су приступиле две католичке заједнице (једна мушка и једна женска), које су у граду Кембриџу у Савезној држави Њујорк (САД) основале „Нови скит“ под руководством јеромонаха Лаврентија Манкузоа /LawrentyMacuso/. Кратко време пре њих у Православље је прешла једна група католичких монаха, предвођена оцем Плакидом Десејем /Plаcido Desey/. Они су основали прво подворје Свете горе Атонске на Западу (под јурисдикцијом Патријарха константинопољског); на тај начин је Православље пустило дубоке корене на разним континентима. Дух саборности, својствен Словенима, дух покајања и смирења Православне Цркве у земљама-матицама и у дијаспори, постепено налази свој израз у данашњој екуменистичкој мисли. Миротворство, које је данас најважнија, носећа идеја екуменизна, долази са Истока, из недара Православља.
Протојереј Сергије Булгаков написао је у свом делу „Русија, емиграција, Православље“ (1925): „Сусрели смо се са Европом на истој равни зато што пред њом више не доспевамо у збуњеност осећајући своје достојанство, а то осећање стекли смо током последњих година. Оба наша правца – западњаштво и славенофилство – настала су из лажног и непримереног патоса удаљености између православне Русије и Европе. Али ми сада знамо да постоји тле на коме се можемо срести, можемо се срести као једнаки – као различите гране једног те истог хришћанског дрвета“; јер, „нема друге воље за ширењем Православља осим радосног позива да духовно живите заједно с нама, да се с нама молите и с нама дишете исти ваздух.“ У наведеним речима прекрасно је изражен однос Руске Православне Цркве према иноверном свету, прожет духом љубави према верујућој браћи in Christo (у Христу).
У савременом свету, који је велик као никада раније и истовремено постаје величанствено мали и налази се у опасности да се сруши у хрпицу термонуклеарног пепела, расте тежња свих Хришћана и свих људи добре воље за јединством „изнад свих баријера“ (Борис Пастернак), а то је знак који нам доноси наду. Изузетно уверљиво звучи данас крилатица, коју је изрекао истакнути руски великодостојник, Митрополит кијевски Платон (Городецки – 1803-1891): “Наше земаљске преграде до Неба не досежу.“ Захваљујући екуменском покрету, превазиђени су многи елементи међуконфесионалних предубеђења и отуђења, и они сада припадају прошлости. „У данашње време“, – исправно примећује протојереј Јован Мејендорф, – „Православље више није ,источнаʼ Црква и оно ће то бити све мање и мање, исто као што западно Хришћанство престаје да буде само ,западноʼ. (“Гласник Западноевропског егзархата Руске Патријаршије“/, 1963, 42-43, с.163).
Духовна разлика између Истока и Запада биће свакако и даље сачувана – у самим стиловима верског живота, у особеностима традиционалног богослужбеног поретка. Упркос припадности различитим социјално-политичким „блоковима“, Исток и Запад су повезани јединим могућим духовним пољем Хришћанства. А будући да егзистирају у ј е д н о м историјском времену, њихов узајамни утицај постаје све већи.

 

КРАЈ серијала

 

ПРЕВОД: Јелена Кончаревић (†2013)

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име