На преласку из 19. у 20. столеће у Русији су се религијско-философска струјања одвојила од академске теологије и осамосталила се не без утицаја ванцрквене мистике чији су представници најавили тзв „нову религијску свест“, неохришћанство, епоху Трећег Писма – Откровење Светога Духа.
Религијско-философски скупови представника Цркве и интелектуалаца у Петербургу и Москви 1901-1904. године показали су и антиципирали више идеја и тенденција које су биле карактеристичне за доцније „богоискатељство“ и „богостројитељство“ како у Русији, тако и у Западној Европи. Р. Гароди (R. Garaudi) и Тајлхард де Шарден (Teilhard de Chardin) имали су на тим окупљањима еминентне претходнике.
Процват руске богословске мисли кретао се почетком 19. века путањама општег културног полета, који се на Западу обично означава као „сребрно доба“ руске културе, као њена ренесанса. Значајан стваралачки допринос овом покрету дали су Н. Ф. Федоров и В. С. Соловјев, С. Трубецкој и Л. Лопарин, Д. С. Мерешковски и В. В. Розанов, В. А. Тернавцев и А. В. Карташов, Н. А. Берђајев и свештеник Павле Флоренски.
Може се с правом говорити о томе да савремени Запад асимилише више концептуалних идеја горепоменутих руских религијских мислилаца и да се интересовање за њих не смањује ни данас. Највећи број радова посвећен је, свакако, Вл. Соловјову и Н. Берђајеву. Неки од истраживача руске богословске мисли, какав је на пример Г. Клине (G. Klyne), предност дају К. Леонтјеву, В. Розанову или Л. Шестову („Das religiöse und antireligiöse Denken in Rußland“ /“Религијска и антирелигијска мисао у Русији“/“. Chikago, 1968). Између осталог, много се пише о утицају који је Л. Шестов извршио на западноевропски Егзистенцијализам и који је предсказао да је слобода духа могућа само у вери.
Током последњих година на Западу је нарочито оживело интересовање за стваралачку заоставштину истакнутих руских мислилаца и енциклопедиста – оца Павла Флоренског и Н. Ф. Фјодорова. Најпознатија дела П. А. Флоренског „Die Säule und die Grundfeste der Wahrheit“ /„Стуб и тврђава Истине“/ и „Die Ikonenwand“ /“Иконостас“/ објављена су у преводу на европске језике.
Фототипско издање „Philosophie der Gemeinsamen Sache“ /“Философиja опште ствари“/ Н. В. Фјодорова објављено је у Енглеској (1970) и Швајцарској (1985). Познати теолог екуменизма Оливје Клеман (Olivier Clement) посветио је Фјодорову један одељак своје најновије књиге „Die dritte Schönheit“ /“Tрeћa лепота“/. У чланку „Ekumenismus und der Empfang des kommenden Herrn“ /“Екуменизам и сусрет са Долазећим Господом“/ писао је О. Клеман не без Фјодоревљевог утицаја: „Тринитарно приближавање човековој тајни је квасац за јединство и многоструку различитост Цркава у Ц р к в и; оно је квасац историје, данас када се истовремено питамо о јединству људске врсте и о идентитету сваке личности, сваке културе. ¸Наш социјални програм су Т р о ј и ц а’, говорио је у 19. веку руски философ религије Николај Фјодоров. Ми, такође, можемо да кажемо: то је наш екуменистички програм“ („Die Einheit der Christen“ /„Јединство Хришћана“/. Јула 1983, N 51, Шантији).
Руски сан био је свет без зла, општа срећа свих народа, не само Руса. Био је то и Фјодоровљев сан, инспирисан идеалима Православља. У Русији је од почетка њене државности, од Св. кнеза Владимира, живело тако много народâ да би сан о свом сопственом, од других народа одвојеном благостању (благоустројству) био схваћен као недостојна помисао, као грех.

Духовни препород, који је Русију захватио половином 20. столећа, почео је исто тако да врши значајан утицај на Европу.
Тај утицај порастао је нарочито двадесетих година, када су милиони Руса расејани по читавом свету, а посебно у Европи. Тада се показало да је судбина Православља на Западу у тесној вези са судбином руског Православља у иностранству; оно је, наиме, повезивало како узајамно деловање, тако и међусобни утицај источног и западног Хришћанства. Новембра 1922. у Берлину је, на иницијативу руских религијских мислилаца, који су били дошли у Немачку, отворена Верско-философска академија чији је прокламовани циљ био препород Хришћанства у Европи.
У програму ове Академије писало је: „Никакви спољашњи преврати не могу створити бољи живот и преобразити душе људи и душе народâ ако нема духовног препорода, ако се првобитна воља људи и народâ која је била болесна и расцепљена не укрепи обраћањем Источнику живота – Богу“ („Sofia. Probleme der geistigen Kultur und der religiösen Philosophie“. /“Софија. Проблеми духовне културе и философије религије“/. Уред. Н. А. Берђајев. Берлин, 1923, стр. 136). У свом говору на отварању Академије 26. новембра 1922. Берђајев је указао на чињеницу да у свету нарастају процеси секуларизације и дехуманизације. А да би им се пружио отпор, неопходно је јединство свих хришћанских снага на Истоку и Западу.
Године 1923. у Чехословачкој настају зачеци Руског хришћанског студентског покрета који је на Западу битно допринео порасту интересовања за верску проблематику. Један од иницијатора овог покрета, архијереј Сергије Булгаков, писао је у свом чланку „Der Kirchendienst der Bewegung“ /“Покрет у служењу Богу“/ (1930): „Овај Покрет ставља себи у задатак друштвено-црквено образовање и васпитање. То се може означити на различите начине као поцрковљење живота или, пак, као отвореност Цркве према јавности, при чему је наша најважнија жеља да превазиђемо одвојеност вере од живота.“

 

 

Крај трећег дела

 

ПРЕВОД: Јелена Кончаревић (†2013)

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име