Канцер као болест и као претња
Рак је реч на чији се и најобичнији спомен мења човеково расположење. Једини дијалог с њом јесте одбијање и најобичније вербалне формулације. Представља једну болест, можда неоправдано, но сасвим другачију од оних уобичајених. Али, можда и оправдано, будући да има нека јединствена обележја. Пре свега прати је статистички повећана смртност, што за последицу има пад наде и ограничење оптимизма. Врло лако ово стање код болесника, као и код његове околине, ако су обавештени о томе, ствара осећај скоре смрти. Вероватно је то разлог због којег је у свим својим облицима, па и у онима који имају повољну прогнозу, канцер једна од ретких болести која се крије од пацијента.
Терапија је обично веома болна и дуготрајна. Захтева стрпљење и трпљење, претпоставља снагу и храброст, што не поседују сви. Прати је агонија, нерасположење, телесна и душевна патња. То није случај са многим другим
болестима. Осим тога, општи утисак и искуство људи, кад-кад и упркос статистичким оповргавањима, јесте да терапија не лечи, него само одлаже смрт. То код пацијената изазива неповерење и унутарњу обезнађеност. Такође, канцер је болест чији напредак или поновна појава не зависи од медицинског знања или неких превентивних правила, него је њен развој, у највећем броју случајева, непредвидив или зависи од самог организма. Превенција је проблематична, док се процене о развоју болести често показују као погрешне. Поврх свега, развој болести, чак и њена терапија, праћени су многим и снажним нежељеним појавама (опадање косе, слабост, вртоглавице, повраћање итд). Понуђене терапије, по правилу, делују на тај начин да се осећаш као да најпре треба да умреш да би могао да живиш. Ова болест те не слаби постепено, него те изобличује, чини те непрепознатљивим, чак и од стране твојих пријатеља. Карактеристичан је поглед пацијента који болује од канцера. То је поглед који жуди за животом, који са изразитом чежњом жедни за мало наде, жели да се ухвати за нешто, да се ослони о што. На крају, ова болест пружа довољно простора неумољивим и исцрпљујућим питањима типа: „зашто“, „можда“, „како то Бог допушта“, „где је Бог“. Истовремено, повезана је с изразом снажне жеље за молитвом – ако постоји Бог Који чује – или негодовањем које понекад доводи и до свесних сукоба, признатих или не.
Смрт услед тумора
Сличне појаве као код канцера има и смрт услед тумора. Његова основна карактеристика је дуго трајање. Проживљаваш га као процес. Не појављује се изненада. Преживљаваш сваки његов тренутак, и то сваки гори од претходног.
Све то, заједно с телесном исцрпљеношћу. доноси и мисли које погоршавају стање. Замишљаш свој крај и често пред собом видиш таму, ништа, ништавило. И нестајеш. Као да дијалог с наступајућом смрћу задобија својства непрестаног мучења. До смрти услед тумора човек стиже с много бола. патње, снажних нежељених изобличења и са свим оним већ реченим. Интензивно слаби издржљивост и психичко стање пацијента. Услед болести и искушења нервни систем клоне, што појачава и пожурује психичку слабост. Коначно, околина је у неподношљивој муци гледајући човека у оваквом стању и замишљајући развој догађаја тако да, или избегава и одбија да се сусретне с њим или пак долази и ниже лажи, које овај или разуме или се добронамерно претвара да их разуме. Другим речима, у најтежој фази људске природе и пацијенту је тешко и осећа слабост, те се и сам осамљује, док његова околина и не зна шта би могла рећи или учинити, па се посредно или непосредно удаљава, с последицом да се пацијент оставља осећа остављен од других.
Како превазићи самоћу смрти?
У оваквом стању пацијент се осећа безизлазно, и безнадежно вапи за мало помоћи. Како је, дакле, могуће да. сам превазиђе драму свог краја у осами? Логично је да човек црпи снагу из себе, из свог јачег дела. Друго уточиште би могли бити наши ближњи, пријатељи, рођаци, лекари, болничарке, свако ко би могао пружити нешто храбрости и снаге.
Но, како ће болесник црпсти снагу из себе, када нестаје» Можда из живота који му измиче? Из своје будућности која је замагљена. Од својих ближњих које оставља, од којих се растаје и које види да су такође клонули. Од понављане лажи да ће му бити добро. А како ће га оснажити рођаци и пријатељи? Говорећи како ће све бити у реду, иако их догађаји и стварност оповргавају? Тврдећи како га воле? Што је још горе, будући да ће се њихова љубав прекинути. Казујући: шта ћеш, то је судбина?! Али то је оно што ће их дотући. Збијајући шале, мењајући ток разговора, одвраћајући пажњу обмањивим утехама, претварајући се да смо психички растерећени? Овим пружају само привремено олакшање. Исто је и са лекарима и болничарима. Шта би и могли да кажу? Да ће применити нове терапије Али већ су исцрпили своје могућности. Да су све ово нуспојаве а не симптоми узнапредовања болести Неће бити уверљиви. Да су изгубили битку и да једино што остаје јесте судбина? Е то је тренутак када ће болесник клонути. Најбитније што можемо учинити, како бисмо помогли, јесте да ономе који пати пружимо искрену љубав, заједно са истином. Никако љубав без истине. Нити истину без љубави, без израза човекољубља. Овај двојац ће пружити одмор и надахнуће с поверењем. Једноставно, неопходна је искреност и расуђивање.
Љубав не може имати својства „лепог понашања“, него саосећајност свег срца. Болеснику је у таквим тренуцима потребно мало светлости, нешто олакшања и љубави. Не као претерано саосећање (плач, слатке речи, дирнутост, итд), него као заинтересованост, као подршка, као разумевање, као срдачно учешће у тешкоћи и као нада. Љубав мора имати снагу и постојаност. Једино на тај начин пружа подршку.
Међутим, и тешкоћа да изразимо истину јесте својство наше немоћи које је болесник свестан. Када бисмо ми проживљавали овакав догађај, када бисмо имали психичких и духовних способности да се у себи с овом борбом суочимо као са својом личном, онда би било и могућности да расудно и разложно искажемо истину.
Једино је искреност та која надахњује поверењем; никада лаж.
С друге стране, наш циљ није да прецизно описујемо медицински проблем, него да психички подржимо болесника као брата и ближњега. Сигурно је да нескривене
лажи само штету доносе. Али ни сурово изражавање истине није мање опасно. Добро би било да наши одговори описују реалне и позитивне ствари које би могле изродити мало наде. Да говоримо како постоји потешкоћа, али да се ми надамо и да све покушавамо. Без сумње, слатка реч, тихо и стрпљиво присуство, повећавају поверење и слабе осећај самоће. Исто тако и искреност. То је најбоље миловање које човек може пружити свом ближњем, лицем к лицу суоченим са смрћу.
Из књиге – Тамо где се Бог не види
