„Желим да се придружим за вечност“
Често ме окупира некакво негодовање према Богу. Начинио је један свет „веома добрим“, како каже Писмо. али када се суочиш с њим – разочара те. Владар овога
света је ђаво. Зашто? не разумем. Зашто би створио један предиван свет којим ће на крају владати силе зла и таме: А када се у оваквом стању, као звезде, појави нешто
и мало величанствених људи, како то да и они пате, бивају прогањани, опечаљени, често прерано и умиру Боже мој. Зашто нам то чиниш. Зашто нам у нашем неутешном животу тако болно узимаш и најмању утеху? Како да то повежемо с Твојом љубављу? Како да оправдамо Твојом свемоћи? У великој сам муци да пронађем задовољавајуће одговоре на ова питања. С друге стране, Божја љубав и сила су за мене логичне. Ничим их не могу оспорити. Пре ће пак бити да их покушавам оспорити, а оне ми се враћају још више потврђене. Од живљења до истинског живота. Упознао сам једну преслатку девојку, погледа веома продорног, бистрог. Украшена је јединственим даровима: ретке достојанствености господске племенитости, чедности и оностране скромности и не могу ни замислити човека који би је упознао осети страхопоштовање и неописиво дивљење. Овај цветак је током осам година мучен неизлечивом болешћу. Никада се није пожалила. Никада запитала. Њен начин, њен став, њен живот само је потврђивало оно пророчко „ја се не противих , не одступих натраг“ (Господ отвори ми уши и ја се не противих, не одступих натраг – Ис 50, 5). Незнаним тајанственим механизмима непрестано је успевала да оповргне прогнозе лекара. Целе четири године сви су чекали крајњи исход, док је она с осмехом на лицу подносила и непрестано добијала мале битке, приморавајући Бога да одложи свој план.
Велики благослов за мене беше прилика да, током целог овог периода. угостим тајне њене бисерне душе. Никада нисмо расправљали о овом животу или о томе зашто јој се све ово догодило, или како би било да се деси чудо па да избегне смрт. Стално смо истраживали лепоту и истину оностраног. Њена храброст ме је одушевљавала. Имала је људски страх пред болом, но ни пред смрћу. Лако је прихватала свет који би био без ње, свет у којем се други радују док она пати. Њена душица, изазовно мекана и неоптерећена. Анђеоска! Неколико месеци пре смрти посетила ме је. Вероватно последњи пут, ради исповести. На изласку ми затражи да јој учиним услугу; затражи да ми повери оно што је преостало од њеног тела и остатак њене душе у овом свету,
да ја савршим опело. Остави ми сву своју заоставштину.
– Када их будете употребили после моје смрти, знајте да ја живим. То је доказ да одлазим, но не скончавам тиме.
– Ко први оде, Нађо, нека припреми дочек оном другом.
– Ја ћу прва отићи, оче. Зар не видите? Пуна су ми плућа. С муком дишем.
– То ништа не казује. Једна несрећа или мождани удар могу изменити прогнозе.
– Вама много тога треба.
– Што. а тећи је мање потребно?
– Ја сам већ прамац свој управила к другом свету. Откуд знаш. Можда Бог учини своје чудо. зар су се процене и прогнозе ових лекара мало пута показале нетачним? Но реци ми, не молиш ли се никада Богу да учини неко чудо?
– За мене?
– За себе, наравно.
– Свакако да не, оче. Мени је толика чуда учинио да се не усуђујем тражити још. Нека неком другом учини чудо. Тако је много напаћених душа које то очекују.
Како је могуће да Бог не учини чудо једном таквом бићу? Како је могуће да не даје ономе који тражи? Како је могуће да не чује срце које понизно и племенито мис-
ли на друге2 Нађа је хитала да се успне високо, „усавршивши се за кратко, напуни много година; јер је омилила Господу душа њена“ (Прем.Сол.4,13-14). Можда је штета
што неки људи тако брзо долазе до савршенства и више припадају простору царства Божјег, но што им приличи на порођоше неколико месеци. Нађа одлази у болницу, указује на то да ће овде окончати. Чуо сам за то и пођох јој у посету.
„ Нађо, како си? Ево дођох!
„Оче, тако се радујем што Вас видим! Желим Ваш благослов, не да живим него д аме прати на мом вечном путу. Зато сам Вас и тражила. Сада се се чуда већ исцрпила, болови су несносни. Желим да одем. Да ли је то грех?
Шта је боље? Да си у рукама Божијим и да болујеш или да одеш који час раније а ми да патимо због растанка?
– Више бих волела да ви не патите а ја да будем у рукама Божијим. То осећам. какав благослов! Али зашто да будем тако незахвална?
-Знаш, није ми те жао што одлазиш. Јер се не растајемо. Нити је пак то тако као да ти завршаваш а ми чекамо. једноставно много патимо што си се тако намучила.
– Знајте док разговарамо боли ме, но не мучим се. незамисливо се радујем Божијем присуству. Замислите само да моје тело не боли и да моја душа не осећа Његово присуство! Веома сам радосна.
– Реци ми какав осећај имаш према другом животу? Осећаш ли да се приближава? Бојиш ли се? Бориш ли се?
-Ја га, оче, осећам као истински живот. Не као неки други живот. Да ли је то исправно? Једноставно улазим и излазим из његовог простора. Одлазим тамо а вечност ме милује. Враћам се овде и јесте да много болујем, мало се плашим но слади ме љубав и присуство свих вас. И једно и друго су од Бога. Нека дакле буде воља Његова. Радост коју уживам с Вама не може се описати. сада вас све веома волим. Само не желим д аме гледате овакву и да патите. Опростите ми.
-Ми смо твоја браћа и патимо заједно с тобом, али веома нас усрећује узајамна љубав. Само ћу ти једну ствар казати: кад се ко налази у искушењима, као ти и када наслућује одлазак, две ствари дубоко у себи осећа: хладноћу усамљености и таму краја. Љубав греје, а вера просветљује надом. Ти делиш узајамну љубав с нама и имаш велику веру. Тако се не осећаш са мном, нити се налазиш у тами.
-Ја оче немам велику веру. Нисам добра хришћанска а нисам нарочити ни црквена. Одлазим у Цркву али сам се тамо осећала као странац. Нисам много тога ни разумела, но што дуже овде остајем, осећам као да се налазим у тами. Пре ће бити као у магли. Ишчекујем пак своју будућност о којој нам често говорите. Свет није битан. Много вам хвала. Пружите ми Вашу руку да је пољубим.
Прислони своје усне на моју руку. Осетих да са собом узима сав благослов који сам имао. не двосмислено, то је био најистинскији, најснажнији, најбитнији целив руке који сам као свештеник видео током целог свог живота. Осетих као „сила излази“ (Лк. 8, 46). Осетих живо силу свога свештенства.
Крај првог дела.
Из књиге – Тамо где се Бог не види
