Прислони своје усне на моју руку. Осетих да са собом узима сав благослов који сам имао. не двосмислено, то је био најистинскији, најснажнији, најбитнији целив руке који сам као свештеник видео током целог свог живота. Осетих као „сила излази“ (Лк. 8, 46). Осетих живо силу свога свештенства.
– Зашто ми тако снажно држиш руку? Упитах је.
-Желим да се придржим за вечност.
-Али на овај начин ти се придржаваш за привременост.
-Оче, не љубим руку човека кога сам познавала, него руку оног који ме је упознао са Богом.
Са собом сам имао кутијицу с Моштима Светог Нектарија из манастира у Камаризи. Са овим циљем сам је и понео. Извадих је да се поклони Свецу. Он ће јој бити највећа подршка у вечности. Отворих кутијицу. Предивно замириса. То се не дешава увек. Овај неуобичајени догађај ме веома обрадова. Као да нам је Светац говорио: Не мучите се питањима; нећете наћи одговоре, анису вам ни потребни. Нека вам присуство Божије буде довољно.
Митрополит Николај (Хаџиниколау): Крсноваснкрсни излаз (1. део)
-Поклони се – рекох јој – Светац мирише! То не значи да ће те дуже задржати на земљи. Значи да ти припрема дочек на небу. Ови не изрециви миомириси објављују истину вечног Царства Божијег.
Поклони се свом снагом која је у њој осталa, прекрсти се и целива Мошти. Из очију њених лију сузе.
-Грешна сам. Можда нисам спремна за одлазак? – рече, држећи ми чврсто руку – Изгледа као да више желим отићи како бих се избавила одавде, него што жудим да одем тамо. Осећам се световном и маловерном. Могу ли се исповедити?
Извадих свој епитрахиљ и омофор.
са задивљујућом осећајношћу савести описа ми нешто из дубине свег срца и из своје релативно далеке прошлости.
Н е треба да осећаш кривицу. Смири се. Твоје покајање је истинско. Ако нешто и заборавиш, неће свет пропасти.
-Не осећам кривицу. Само, ако се нађем у наручју Божјем желим што мање што је мање могуће да га укаљам. Осећам да ме Бог очекује, али ја то не заслужујем. Нисам сигурна хоће ли ми то пружити. Моја сигурност у то ми изгледа као дрскост. Несигурност као маловерје а оба су грех.
-Који грех од ова два ти имаш?
-Оба, оче.
-Слушај Нађо. У Рај не одлазимо зато што то заслужујемо, него зато што то жарко желимо и иштемо. Љубав Божија је претежнија од било које наше вредности. Чак и од оних Светих људи. Па и свих заједно. Зар ти то не желиш смиреноумно и искрено?
-Свим својим срцем. То желим више и од престанка својих болова.
Уопште не беше емоционално оптерећена. Скрену свој поглед на мене. На њему би изображен мир „који сваки ум превазилази“. (Филип 4, 7). Већ је почела да поприма карактеристике свог другачијег изгледа, Почела је да сличи више вечности но пролазности овога света. Покрај једног таквог човека исчезава питање о животу после смрти. Овакви људи више остају са нама да би нам такав живот потврдили. чак и онда када пате.
Прочитах јој разрешну молитву. Ослободи се последњих грехова. Оно што је преостало је само да се Рај испуни миомиром још једне пречисте душе, душе слушкиње Божије Константине. Онда када Бог то пожели. До тад ми уживамо у миомиру њеног благословеног живота. Нашој љубави више прија мирис њеног присуства, но њен спокој.
На срећу Богу се није журило….
Крај друго дела…
Из књиге – Тамо где се Бог не види
