„Тајна над тајнама“ 8или светајна) у Православној Цркви јесте Света Евхаристија. Она представља срж Цркве, њену основу и темљ, без којег је незамисливо постојање Цркве.

Света тајна Евхаристије је била установљена Христом на тајној вечери, о чему сведоче сва четири јеванђелиста, а са њима и апостол Павле: „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и захваливши се преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у мојој крви: ово чините, кад год пијете у мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чађу ову пијете, смрт Господњу објављујете (1 Кор 11, 23-26). Тајна вечера, коју је Христос припремио заједно са ученицима, по свом спољашњем ритуалу представља древну јеврејску пасхалну пасхалну вечеру на којој се окупљала породица, како би принели жртвено јагње. Међутим, на тајној вечери није учествовала христова родбина по телу, већ чланови оне породице које ће касније прерасти у Цркву. Уместо јагњета био је Сам Он, Који Себе приноси на жртву ради спасења људи (упор. 1 Пт 1, 19-20). За време вечере Христос је претворио хлеб и вино у Своје тело и крв, причестивши Њиме Своје ученике и заповедивши им да ту Свету тајну чине у његов спомен. И након Његове крсне смрти и Васкрсења, ученици су се окупљали у први дан недеље – тзв. „дан сунца“, када је васкрсао Христос, како би „ломили хлеб“.

Евхаристија је првобитно подразумевала трпезу, на којој су се читала Света писма и појали псалми, произносиле проповеди и узносиле молитве, а понекад је могла да траје и целу ноћ. Постепено – а паралелно са ширењем хришћанске заједнице – Евхаристији елементи тог богослужења представљају читања из Светог писма, молитве за све људе, целив мира, благодарење Оцу, на које народ одговара са „амин“, као и ломљење хлеба тј. причешће. У древној Цркви свака заједница је могла имати свој евхаристијски чин, мада су све горе наведени елементи били присутни у свим тим чиновима. Молитва свештенослужитеља је била импровизована и тек касније су све оне биле записане.

По учењу Православне Цркве једини истински савршитељ Евхаристије јесте Сам Христос. Он невидљиво присуствује у храму и делује кроз свештеника. За православне хришћане Евхаристија није само символичка радња која се вршу у спомен на тајну вечер, то је пре свега сама тајна вечера, која се свакодневно и непрекидно обнавља Христом, од момента те пасхалне ноћи када је Христос  седео за столом са Својим ученицима, па током целе историје Цркве, и све до данас.

Православна Црква безусловно верује да у Евхаристији, хлеб и вино постају стварни а не символички тело и Крв Христова. Сви древни литургијски чинови (текстови) наглашавају да су евхаристијски хлеб и вино „само часно Тело и Крв“ Господа Исуса Христа. Тако и сам Христос говори: „Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тело и пије  моју крв у мени пребива и ја у њему. (Јн 6. 55-56).

Сједињење верујућег са Христом  до којег долази у Евхаростији није символичко или метафизичко, већ истинско, реално и потпуно. Као што Христос прожима Собом хлеб и вино, испуњавајући их Својим Божанством, тако Он улази и у човека, испуњавајући његово тело и душу Својим животворним присуством и Божанском енергијом. По речима Светих Отаца, ми у Евхаристији постајемо „сателесни“ Христу, Који улази у нас, као у утробу Дјеве Марије. Преподнобни Симеон Нови Богослов пише о томе да Христос, сједињујући се са нама чини божанским све удове наших тела:  Ти си наш сродник по телу, а ми смо Твоји сродници по Божанству… Ти пребиваш са нама сада и у векове и чиниш свакога својим обитавалиштем и живиш у свима…сваки од нас појединачно је са Тобом Спаситељу, и Ти се са сваким појединачно налазиш, Један са свима… На тај начин сви нашу удови – свакога од нас постају тело Христово…и ми заједно постајемо богови, пребивајући са Богом. У овим речима се огледава веза између причешћа и обожења, које и јесте циљ хришћанског живота. Наглашава се, такође, и осетни и телесни карактер сједињења са Христом : кроз Евхаристију наше тело прима својеврсни квасац непропадњивости, тако д након његове смрти и пропадања, тај квасац постаје залог његовог будућег васкрсења.

 

Из књиге – У шта верују православни хришћани

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име